Sve je počelo u Kini
Ceo demokratski svet je bio oduševljen prizorima koji su tog juna dolazili sa Trga Tjenanmen. Kinezi, naročito mladi i studenti, konačno su ustali protiv diktature i zahtevali uspostavljanje demokratije. Planeta se divila i aplaudirala čoveku koji je stao ispred tenka zarad demokratije.
Ono što zapadni mediji nisu prenosili, ono što se ne vidi na fotografijama i snimcima, jeste da se u Pekingu, osim protiv diktature, negodovalo i protiv ekonomskih promena koje su početkom te dekade započete u Kini. Nakon što je Milton Fridman, vodeći ekonomista Čikaške škole (iliti Dečaka iz Čikaga), posetio Kinu u njoj je započela svojevrsna tranzicija. Kao i uvek i svuda gde su se primenjivali Fridmanovi saveti, uskoro je nastupilo doba otpuštanja običnih radnika, smanjivanje troškova u javnom sektoru, zdravstvu, školstvu…
Upravo su se zbog tih bolnih rezova čiju su cenu oni plaćali, obični ljudi došli na Tjenanmen. Njihovi zahtevi su bili „Hleba i demokratije“, ali su zapadni mediji, u vlasništvu krupnog kapitala koji je već oblizivao usne gledajući ka promenama u Kini,nekako prečuli to „hleba“. Jer šta će kineskim robovima socijalna i sva druga prava, kada nemaju slobodu? Prvo sloboda, a onda sve ostalo.
Kina je, bukvalno i tenkovima, prešla preko ove male neugodnosti i nastavila svoj put ka kapitalizmu.
Istovremeno u Evropi
Negde u to vreme slične stvari su se dešavale i u nekim evropskim državama. Osamdesete godine minulog veka su jasno nagoveštavale pobedu tržišne nad planskom privredom. Krupni kapital je u niskom startu čekao da jurne na nova tržišta iza gvozdene zavese koja je polako nestajala sa scene. Trebalo osigurati najbolje uslove za nesmetani protok ljudi, ideja i kapitala.
Opet na Zapadu malo je poznato da je poljski sindikat Solidarnost na početku zahtevao, i kao jednako važan deo svoje borbe u prvi plan isticao, i socijalna prva, borbu za socijalnu državu, državu koja će se brinuti o najugroženijima, bolesnima, starima… Demokratizacija društva je bila na drugom mestu.
Nakon što je vlast počela da hapsi članove Solidarnosti, sindikat se, na neki način, oslobodio i očistio od onog dela članstva kojima je socijalna borba imala primat u odnosu na borbu za demokratiju. U prvi plan je, pod patronatom zapadnog kapitala, izbio Leh Valensa, taj vitez zaštitnik neoliberalnog kapitalizma i slobodnog preduzetništva. Kao posledicu tranzicije koju su prevodili ovi Fridmanovi dečaci, danas u Poljskoj, decenijama kasnije, imamo jačanje desničarskih i konzervativnih pokreta, zabranu abortusa i ograničavanja drugih sloboda i demokratije.
Zapadna zvezda češke tranzicije (ispravnije bi bilo reći čikaško-češke) bio je Vaclav Havel jedan od ključnih ljudi Plišane revolucije. Havel je bio miljenik zapadnih medija. Kako i ne bi, kada je ovaj borac za demokratiju, upravo nju stavljao u prvi plan. Demokratska i kapitalistička, a ne socijlana država, bilo je nešto što godi čulima krupnog kapitala. I zato Havel!
Sve ove zemlje su, na ovaj način, prošle kroz tranziciju iz od komunističkih postale kapitalističke. Neke su postale i demokratije, a neke ( poput Kine) nisu. Ali tržišna privreda je dominantna i konstanta koja ih povezuje. Sve njih povezuje još jedna stvar. Nijedna od njih nikada nije postala socijaldemokratija. Boreći se protiv diktature komunizma i socijalizma, revolucionari su odbacivali sve što miriše na komunizam i socijalizam. Tako da sada imamo situaciju da više socijalističkih ideja ima u zemljama koje nikada nisu bile komunističke, dok su bivše države Istočnog lagera postale, mahom, kapitalistički divlji zapad.
Opet, valja razumeti ljude koji su živeli u ekstremnim društvima. Oni su želeli i ekstremne promene kakve su i dobili.
A gde je u svemu tome Jugoslavija?
Ali šta je sa Jugoslavijom? Sa SFRJ? Ona je, takođe bila komunistička diktatura, ali nikada nije odlazila u ekstrem. U jednom trenutku je čak i osnovala Pokret nesvrstanih čime je „legalizovala“ svoj položaj između Istoka i Zapada.
Kakva je bila ta Jugoslavija? Kakvi su ljudi živeli u njoj? Koji su im bili snovi? Ciljevi? Čemu su težili? Kapitalizmu? Komunizmu? Americi? Rusiji?
Upravo ovakvim pitanjima (i potencijalnim odgovorima), bavi se Radina Vučetić u knjizi Koka-kola socijalizam. Ova knjiga nastala je na osnovu doktorske disertacije koju je autorka uspešno odbranila na Filozofskom fakultetu u Beogradu 2011. godine. Knjiga, koju je objavio Službeni glasnik, do sada je imala čak šest izdanja.
Knjiga se bavi amerikanizacijom društva u SFRJ tokom šezdesetih godina minulog veka. Iako je amerikanizacija globalni proces koji se javlja još tokom 19. veka i koji svoj zamah uzima nakon Drugog svetskog rata, autorka je upravo zbog specifičnog geopolitičkog položaja SFRJ i političkih i ekonomskih prilika u zemlji smatrala da bi bilo interesantno da se obuhvati i opiše taj jedinstveni trenutak koji se nigde nije pojavio i koji se nikada više neće dogoditi.
SFRJ je, a jedne strane, bila komunistička diktatura. Sa druge strane, ona je bila „odmetnuti“ brat Istočnog lagera, koja je, tako rado, šurovala sa kapitalističkim zemljama, a naročito sa SAD. Za razliku od ostalih zemalja Istočnog bloka u SFRJ su se slobodno mogli gledati američki filmovi i serije, slušati američka (rok i džez) muzika, čitati američki stripovi, izvoditi američke predstave, nositi američke farmerke…
Radina Vučetić je svoju knjigu tematski podelila na pet delova. Nakon uvoda u kome nas upoznaje sa pojmovima amerikanizacije, popularne kulture i šezdesetim godinama, sledi istorijat spoljnopolitičkih odnosa između Jugoslavije i Amerike. Tek kada čitaoca stavi u kontekst, onda kreće priča, pre svega o američkom filmu i serijama i njegovom uticaju na društvena i kulturna dešavanja u Jugoslaviji. Sledi odeljak koji je posvećen džezu i rok muzici, a zatim i deo posvećen pop-artu i teatru u Jugoslaviji. Poslednji deo bavi se američkim načinom života i svim onim uticajima koje je amerikanizacija imala na svakodnevni život dvadeset miliona Jugoslovena i Jugoslovenki. Tu su, između ostalog, priče o stripovima, zabavnoj literaturi, nezaobilaznom Voltu Dizniju, modi, hipicima, samoposlugama i televiziji…
Gašenje pobune podmićivanjem
Stiče se utisak da je vlast prihvatila amerikanizaciju društva kako bi pacifikovala svaki potencijalni otpor režimu i sistemu. Takođe je koristila američku popularnu kulturu kako bi oturila sopstvenu agendu. Tako su preporučivali da omladinski partijski listovi obavezno objavljuju američke stripove inače ih niko ne bi kupovao ili su na partijskim skupovima omladine puštali američku muziku kako bi privukli mlade.
Bundžije iz ’68. umirili su tako što su im dali priliku da se kroz institucije bave promenama, a ne na ulici gde neko može da ih vide. Tako je, na primer, mlada i buntovna studentkinja dramaturgije, Borka Pavićević, nakon Varljivog leta ’68. dobila priliku da u Ateljeu 212 učestvuje u radu na mjuziklu Kosa. Rok muzičari su dobijali (partijske) sale za vežbanje i nastupe, kao i lepe honorare u kešu za tezge na partijskim događajima. Zato su oni, umesto o slobodi i demokratiji, mahom pevali o ljubavi. Biće potreban Novi talas da bi se, neki novi, rokeri dosetili da im nedostaje i sloboda. Vlast u Jugoslaviji je i učila od amerikanizacije. Videvši da publika obožava vesterne, vlast je počela da pravi partizanske kaubojce (i krimće) kojima je, opet, pronašla način da dođe do srca široke publike.
Tokom čitanja knjige više puta sam se vraćao i poredio slučajeve iz Kine, Poljske i Češke sa specifičnim položajem SFRJ. Nekako mi se nametnula ideja da je SFRJ bila propuštena šansa za tranziciju iz komunističke diktature u socijaldemokratiju.
Upravo specifičan geopolitički položaj Jugoslavije i amerikanizacija i vestrenizacija njenog društva su mogli biti i jedinstvena prilika da se tranzicija, prvi i jedni put u svetu, ne pretvori u pljačku društvene imovine u uspostavljanje divljeg kapitalizma.
Šteta što generacije koje su bile na vlasti u SFRJ nisu imale dovoljno sluha i državničkog talenta da čuju i osete priliku koja im se pružala. Bilo je potrebno da se tranzicija obavi samo u političkom sektoru, dok bi socijalna država, njene institucije i vrednosti, ostale na vlasti, jačajući kroz demokratske organe i priliv kapitala.
Bila je to prilika da zaista postanemo Švedska na Balkanu, a, kao takvi, Milošević (i svi njegovi (kvazi)nacionalistički klonovi po ostalim republikama) bi, sa onim obećanjem švedskog standarda i 10.000 dolara po glavi stanovnika delovao kao Šećeroski. A tako bi i prošao.
Piše: Milan Aranđelović
