Ana Marija Grbić je autorka nove generacije koja je do sada na književnoj sceni bila prisutna kroz tri zbirke poezije, da bi se sa zbirkom priča Srneća leđa (Geopoetika) predstavila i kao prozajista.
Inspirisana „običnim čovekom“ iz dela njenog omiljenog domaćeg živog pisca Vladana Matijevića, Ana Marija Grbić nam u svojim kratkim i lirski svedenim pričama portretiše upravo te male, obične, ljude.
Nekada i nas ili, makar, iz komšijske avlije poznate nam sudbine. Ipak, priče su neodoljivo privlačne i gotovo magične za čitanje.
Srneća leđa svojom empatijom, usredsređenošću na unutrašnje živote junaka, na detalje, kombinacijom komičnih i tragičnih elemenata… upućuje i na jednog od najvećih majstora kratke priče – Antona Pavloviča Čehova. Čak i sama autorka nam prstom daje taj znak, jer junakinja jedne od njenih priča živi upravo u ulici Antona Čehova.
Zbirka je tematski podeljena na nekoliko celina, poglavlja, u kojima su priče, grubo rečeno, podeljene na one koje se bave provincijom, ordinacijom, porodicom, radničkom klasom, Erosom i Tanatosom i, na koncu, NATO bombardovanjem SRJ. Naravno, autorka je najličnija upravo u ovim potonjim pričama.
Zanimljivo je da je proces pisanja započet tokom petočasovnog čekanja na red u Institutu za kožne i infektivne bolesti. Nije mnogo romantično, ali na najbolji način objašnjava priče ove zbirke. Čak se jedna priča i dešava upravo u ovoj čekaonici.
Takođe je zanimljiv i način nastanka naslovnog odeljka posvećenog smrti (i životu). Naime, autorka je na Fejsbuku zamolila ljude da sa njom podele sećanje na trenutak kada su saznali da im je neko drag preminuo. Njihove ispovesti bile su inspiracija i temelj ovih priča.
Priče su veoma kratke, svaka je smeštena na ne više od dve-tri strane, ali je ta dužina sasvim dovoljna da autorka kaže ono što želi.
Nisam neki preterani ljubitelj kratke forme, ali ove priče su mi baš dobro legle. One su pre svega lepo i tehnički savršeno napisane. Iz ovih priča čovek može da uči kako se piše. Sve je na svom mestu, a, opet, ništa nije izveštačeno, ne oseća se nikakav grč tokom čitanja, već reči, rečenice i priče sa lakoćom klize jedne za drugima.
Srneća leđa su, za sada, nešto najbolje iz ovogodišnje domaće književne ponude. Najbolje od svega je što je autorka veoma mlada i što će nas još dugo radovati novim delima.
Piše: Milan Aranđelović
