Alan Ford je italijanski strip prvi put objavljen 1969. godine. Tri godine kasnije pojavio se i na našem, odnosno, ex-našem tržištu.
Autori stripa su bili Magnus i Bunker, u to vreme (pa i kasnije) veoma popularni italijanski tvorci stripova.
Crtač Roberto Raviola, alias Magnus (pseudonim proizašao od Magnus pictor fecit – napravio veliki umetnik), rođen je 30. aprila 1939. u Bolonji. Bio je profesor likovnog vaspitanja u Milanu i strastveni ljubitelj stripa. Stvorio je originalni stil koji su mnogi kasnije oponašali (naročito budući crtači Alana Forda). Pisac Luciano Secchi, alias Max Bunker, rođen je 24. avgusta 1939. u Milanu. U mladosti je pisao drame, ali ipak se odlučio za pisanje scenarija za strip. Godine 1960. započeo je saradnju sa izdavačkom kućom “Corno“.
Magnus i Bunker su se upoznali kada su za ovu izdavačku kuću počeli da sarađuju na stripu Kriminal. Sledili su Satanik, Dennis Cobb, Gesebel…Bili su neumorni u stvaranju. Svake nedelje je izlazila po jedna nova epizoda, što nije uticalo na njihov kvalitet. Ipak, i pored toliko posla, ovaj dvojac je hteo da stvori nešto novo. Teren za Alana Forda pripremljen je sa stripom Maxmagnus. Ovaj strip je govorio o kralju i njegovom pomoćniku, ministru finansija, dva prevaranta koji besomučno pljačkaju svoj narod. Nedugo zatim, konačno dolazi na red njihovo najbolje delo – Alan Ford, strip o kome su razmišljali pet godina.
Već u gorepomenutim serijalima Magnus i Bunker su počeli da eksperimentišu i ispituju kakve će biti reakcije publike. Magnus je pri kreiranju lika Alana Forda na umu imao (tada mladog) glumca Petera O’Toola, na koga je u prvih 75 epizoda diskretno ličio. Kada su počinjali da kreiraju Alanov lik, zamišljali su ga kao blagu parodiju Jamesa Bonda. Prvobitna ideja je bila da Alan bude obučen u odelo i belu majicu, sa mašnom oko vrata. Ipak, bilo je očigledno da bi tako obučen iskakao iz koncepcije grupe, tako da su se odlučili za (sada svima poznatu) crnu rolku i pantalone. Posle godinu i po dana priprema, u maju 1969. izlazi prva epizoda. Čitaoci su bili zbunjeni duhom ovog zabavnog štiva koji je odudarao od bilo kog stripa koji su ranije čitali. Junaci nisu bili ultramoderni špijuni, već bedni siromasi koji su izigravali tajne agente. Takav revolucionarni pristup je rezultovao slabom prodajom prve epizode. Ipak, početni poraz nije uplašio autore. Pošto nisu bili sasvim zadovoljni prvim brojem, studiozno su analizirali crtež i scenario.
Prvi broj serijala o Alanu Fordu u Italiji je prodat u podnošljivih 22.000 primeraka, dok je već drugi broj (“Šuplji zub”) najavljivao katastrofu, pošto je prodat u samo 8.000 primeraka. Autori su bili očajni. Strip je tada bio na korak do ukidanja, a za opstanak Alana Forda najzaslužniji su malobrojni verni čitaoci koji su pismima podrške ohrabrili Magnusa i Bunkera da nastave dalje.
Nakon dvogodišnjeg mučenja, dolazi do preokreta sa 26. brojem, u kojem se pojavljuje Superhik, bedni đubretar koji u slobodno vreme krade od siromašnih da bi davao bogatima. Može se slobodno reći da je Superhik spasao strip, jer se broj prodatih primeraka popeo na 100.000.
Na vrhuncu popularnosti stripa, na veliko razočarenje ogromnog broja čitalaca, Magnus donosi odluku da prekine sa crtanjem Alana Forda. Poslednja epizoda koju je uradio bila je Odlazak Superhika (br. 75).
Osim u rodnoj Italiji ovaj strip se „primio“ još samo u Jugoslaviji. U Francuskoj je, na primer izašlo samo dvanaest brojeva, u Brazilu tri. Na engleski jezik ovaj strip nikada nije ni preveden. A danas, čak i u rodnoj Italiji gotovo niko i ne zna za ovaj strip. Iako još uvek izlaze nove epizode.
Međutim, na BHS govornom području, ovaj strip je i danas jako poznat. On je i više od toga. Vremenom je postao deo naše/njihove kulturne baštine, sastavni deo našeg jezika i kulture.
Zašto je to tako? Zašto je ovaj strip postao lokalni fenomen? Nedavno se, u zajedničkom projektu izdavačkih kuća Jesenski i Turk i Heliks, pojavila knjiga Cvjećarnica u kući cveća koja je pokušala da pruži odgovore ne ova pitanja. Autor knjige je Lazar Džamić nekadašnji novinar i bubnjar iz Smedereva, koji danas inače živi i radi u Londonu i ugledni je stručnjak za digitalni marketing.
Na početku knjige Lazar Džamić počinje da se bavi ovim stripom, njenim korenima, idejama i inspiracijama na kojima je nastao, ali zatim, veoma brzo, knjiga počinje da se bavi nečim sasvim drugim. I u jednom trenutku mi shvatamo da više ne čitamo knjigu o stripu već knjigu o nama samima, o našim naravima, mentalitetima, društvenim i političkim sistemima u kojima smo živeli i u kojima i dalje živimo. Isto kao što mi, čitajući Alana Forda, nismo čitali o avanturama Grupe TNT, već smo čitali o nama samima, našim avanturama u zemlji beskonačne farse i fušeraja.
Cvjećarnica u kući cveća ilustrovana je brojnim prizorima iz stripa, maštovito napisana i kreativno dizajnirana. To je knjiga koja će čak i onima koji nikada nisu čitali Alana Forda pružiti uvid u fenomen jednog doba, jedne zemlje, nedovršene prošlosti. To je i priča u kojoj će svako od nas pronaći i deo sebe…
М.А.
Tekst je prvi put objavljen u magazinu Bookvar broj 3, 19.03. 2013.
