Crvene stoličice nisu roman o Radovanu Karadžiću i ratu u Bosni i Hercegovini koji su samo egzotični povod za priču koju Edna O’Brajen želi da ispriča. Povod za toplu i uznemirujuću priču o ljudskim sudbinama, o malim ljudima, slomljenim srcima, usamljenim dušama, o krivici, ispaštanju, opraštanju i, pre svega, preživljavanju. Crvene stoličice nisu priča o Njima već o svima Nama koji smo nešto izgubili, ali smo, ipak, sačuvali sebe.
Deset godina nakon objavljivanja prethodnog romana Edna O’Brajen napisala je Crvene stoličice koje je čuveni američki pisac Filip Rot nazvao njenim remek-delom. Knjiga predstavlja svojevrsnu lirsku varijantu Srca tame Džozefa Konrada (za one koje mrzi da čitaju, neka pogledaju film Apokalipsa danas Frensisa Forda Kopole) jer nas autorka kroz pastoralne predele irskog sela dovodi do samog otelotvorenja sila zla, a zatim nas, mračnim ulicama Londona, provodi i kroz posledice tog zla.
Iako se radnja romana dešava, recimo, 2008. godine priča počinje mnogo ranije. Da li je njen početak u julu 1995. godine u okolini Srebrenice ili za vreme, trogodišnje, opsade Sarajeva tokom koje je stradalo gotovo dvanaest hiljada civila, a od toga 643 dece (knjiga je i nazvana po crvenim stoličicama koje se u znak sećanja na ovaj zločin svake godine postavljaju u centru Sarajeva)… Možda priča počinje u Jasenovcu ili Aušvicu tokom Drugog svetskog rata, a možda počinje… Kada bi ovako nastavili nikada ne bi stali u potrazi za korenom zla i onim Prvim zločinom koji je opravdao sve potonje.
Priča počinje sa prvom žrtvom, a radnja romana započinje u irskom gradiću Klunojla gde su stanovnici već vekovima učaureni u svojim malim hobitskim rupama nedopuštajući da im promene koje se dešavaju u svetu poremete milenijumsku kolotečinu. U takvu zabit iz, navodno, Crne Gore stiže izvesni misteriozni doktor Vladimir Dragan (poznat i kao Vuk), iscelitelj i seksualni terapeut. Stanovnici su isprva nepoverljivi prema pomalo misterioznom strancu koji se krije iza guste bele brade i duge sede kose, ali kako vreme prolazi dopadljivi i prilagodljivi doktor Vlad uspeva da ih ukroti i osvoji. Doktor je šarmantan, duhoviti, načitan (piše čak i pesme), spreman da pomogne svakome u nevolji, trenira školski fudbalski tim, učestvuje u radu književnog kluba, tolerantan je i spreman da se prilagodi strogim zahtevima konzervativne sredine. Ako je potrebno, doktor Vlad je rad da se odrekne seksualno terapeutske prakse samo da bi ga lokalni katolički kler prihvatio. Ko ne bi zavoleo ovakvog čoveka? Ni Fidelma Makbrajd nije žena srca kamenoga tako da i ona potpada pod čini ovog balkanskog svetitelja i čudotvorca. Fidelma u privlačnom doktoru Vladu vidi poslednju šansu da začne dete koje ona i njen muž godinama priželjkuju. Dobar i duševan kakvog ga je već Bog dao doktor Vlad, posle malo premišljanja, pristaje da se nađe dami u nevolji i podari joj naslednika.
Međutim, kao što je doktor Vlad došao, tako je iznenada i otišao iz Klunojla kada su specijalne snage bezbednosti uhapsile ovog sveca koji hoda pod optužbom za genocid, zločin protiv čovečnosti i ratne zločine počinjene putem progona, deportacija, prisilnog raseljavanja, ubistva, terora, mučenja, nezakonitog napada na civile i uzimanja taoca tokom rata u Bosni i Hercegovini. Poput Radovana Karadžića koji se godinama pod imenom doktora Dragana Davida Dabića bavio alternativnom medicinom dok ga je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju ganjao po svetu tako se i junak ovog romana skrivao među običnim, normalnim, ljudima.
Hapšenje dobrog doktora i otkrivanje njegovog pravog identiteta izaziva nevericu i užas među stanovnicima Klunojla koji ne mogu da poveruju da je ova dobričina, sasvim čovekolikog izgleda, mogla da počini tako grozne zločine za koje ga optužuju. Najveći šok doživljava Fidelma koja je prvo dobrovoljno začela, a zatim i prisilno abortirala plod ljubavi između nje i čoveka odgovornog za smrt desetina hiljada ljudi.
I tu zapravo i počinje prava storija romana Crvene stoličice. Fidelma, razočarana i odbačena, odlazi u London gde pokušava da se snađe na margini društva. Ona upoznaje izbeglice sa svih strana sveta, žrtve i preživele svih Vladimira Dabića koji tokom vekova sprovode svoju doktorsku praksu čije posledice decenijama nakon lečenja trpe na stotine hiljada, ako ne i milioni, nevinih civila. Kroz Fidelmina poznanstva autorka nas provodi kroz različite tragične ljudske sudbine onih koji nisu umali sreću u životnoj podeli karata u svetu koji počiva na nepravdi, krvavim zločinima i čistom zlu.
Edna O’Brajen na suptilan način oslikava niz ljudskih sudbina, žrtava različitih oblika ljudskog zla, koje su uprkos svemu uspele da sačuvaju ono čovečno što postoji u većini nas. Takođe nam pokazuje kako čudovišnost može gotovo neprimetno da živi među nama sve dok ne dobije priliku da skine masku i da dela po svom nahođenju.
Radnja romana se završava u Hagu na suđenju pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, ali se kraj i dalje ne naslućuje.
Crvene stoličice nisu roman o Radovanu Karadžiću i ratu u Bosni i Hercegovini koji su samo egzotični povod za priču koju Edna O’Brajen želi da ispriča. Povod za toplu i uznemirujuću priču o ljudskim sudbinama, o malim ljudima, slomljenim srcima, usamljenim dušama, o krivici, ispaštanju, opraštanju i, pre svega, preživljavanju. Crvene stoličice nisu priča o Njima već o svima Nama koji smo nešto izgubili, ali smo, ipak, sačuvali sebe.
Piše: Milan Aranđelović
