„Samo me prepustite vetru, gurnite me preko ivice kuhinjskog stola tamo gde nebo pada u more – do poslednjeg neizrecivog kraja koji ćemo jednog dana svi mi doživeti i konačno spoznati.“
Bes. Tuga. Žene. Kocka. Alkohol. Iznajmljeni stanovi. Bubašvabe. Prazne flaše. Bolest. Pisaća mašina. Bukovski.
Bukovski nije imao detinjstvo, već samo sećanja na očev vojnički kaiš. Otac, američki vojnik, izuzetno grub i nasilan, tukao ga je, gotovo svakodnevno. Kao i svaki dečak, izložen nasilju u porodici, povlači se u sebe, pokušavajući da se izoluje od tog ludila, sve do doba puberteta kada „puca“ i ocu vraća udarac kako bi se zaštitio. U porodici nije imao dovoljno ljubavi. Bio je sam i odbačen. Njegovo već poljuljano samopouzdanje u detinjstvu, ne popravlja se ni u periodu puberteta. Fizička naruženost – ožiljci po licu i telu prouzkovani velikim brojem akni, zbog kojih je podrvgavan i hirurških zahvatima, Bukovskog određuju kao nekoga ko nije omiljen u društvu. Zbog fizičkog izgleda, u mladosti, Bukovski nije bio omiljen ni kod žena. Smatrale su ga ružnim. I kasnije, Bukovski se vezivao za starije žene, koje su bile sklone porocima kao i on sam, za žene sa čudnom prošlošću i potresnim životnim pričama. Opisuje ih kao osobe uništene depresijom, uzaludnim gnevom, vriskanjem i besmislenim samosažaljenjem. Sa njima je pronalazio crtu zajedništva, utehu za sopstvene duševne tragedije, prazan krevet i još praznije flaše.
„Vidim toliko muškaraca sa mirnim čistim devojkama u cicanim haljinama,
Devojaka čija lica nisu gruba ni okrutna.
Ne dovodite mi nikad kurvu, govorim prijateljima,
zaljubiću se u nju.
Ti ne bi podneo dobru ženu Bukovski.
Potrebna mi je dobra žena, potrebna mi je
više od ove pisaće mašine, više od mog automobila,
više od Mocarta, toliko mi je potrebna
dobra žena da je već osećam u vazduhu, osećam je
pod prstima, vidim pločnike stvorene za njena stopala,
vidim jastuke za njenu glavu,
osećam svoj suzdržani smeh,
vidim je kako mazi mačku,
vidim je kako spava,
vidim njene papuče na podu.
Znam da ona postoji,
ali gde je na ovoj zemlji
kad me kurve stalno pronalaze?“
Pisao je o njima. Voleo ih je i kad su mu razbijale glavu praznim staklenim flašama, dok mu je krv tekla niz lice i dok su ga ušivali. I pored toga što su neke od žena sa kojima je bio bile izuzetno grube sa glavom uronjenom u sopstveno ludilo, on je i dalje govorio da je žena topla kao puter. Njegova spoljašnjost i pogan jezik čine samo jednu stranu novčića. Govorio je da usamljenost nije najgora stvar na svetu. Najgora stvar na svetu je po rečima Bukovskog – „prekasno“.
„ I uskoro će biti prekasno za mene
i proživeću život
s dragostorima, mačkama, čaršavima,
pljuvačkom, novinama, ženama, vratima i
drugim asortimanom,
ali nigde živog čoveka.“
Mnogi ga ne znaju kao pesnika, iako je pesme pisao svakodnevno. Pesme za Džejn. Zapravo, pesme o Džejn Kuni Bejker, koja je umrla 22.1.1962.godine u bolnici. U pesmama koje je za nju pisao, njegov bol je opipljiv. Njegov bol „boli“.
„I otišla si kao što si došla
Brzo si me ostavila,
Toliko si me puta ranije ostavila
Kada sam mislio da će me to uništiti
Ali nije
I uvek si se vraćala.
Sada sam isključio crveni radio
I neko je u susednom stanu tresnuo vratima.
Osuda je konačna. Neću te pronaći na ulici
Niti će telefon zvoniti i nijedan me trenutak
Neće ostaviti na miru.
Nije dovoljno što ima mnogo smrti
I što ovo nije prva,
Nije dovoljno što mogu da živim još mnogo dana,
Čak možda i godina.
To nije dovoljno.
Telefon je kao mrtva životinja koja ne progovara
A kad opet progovori
Uvek će to biti pogrešan glas.
Čekao sam i ranije i uvek si ponovo dolazila.
Sada ti moraš da čekaš mene.“
Da, to je taj usamljeni čovek koji se trudi da ostane mlad slušajući Sibelijusa na malom crvenom radiju. Dok lovi ruže avenijama mrtvih, on shvata da više nema plavokose nimfe u zelenoj haljini, da ga voli i uspava dok čeka i da mu nema pomoći. Njegov telefonski broj 462-0614 je mrtav i ne zvoni.
„Ne pišem iz nekog saznanja.
Kad telefon zazvoni
i ja bih hteo da čujem reči
od kojih bi mi bilo
lakše.
Zato je moj broj
u imeniku.“
Vino i klasična muzika su ga držali u životu. Smatrao je da su samo biljke i životinje iskreni prijatelji, da je najbolje biti sam, da predugo življenje traži više od vremena. Najviše je voleo međuprostor u kojem je mogao da spava.
„Spavanje je najbolje. Mala noćna igra između tebe i života.“
Bukovski je napisao i scenario za film „Burfly“ 1987. godine u kom igraju Miki Rurk i Fej Danavej. O tome je napisao:
„Džejn, koja je već 31 godinu mrtva,
nikad ne bi mogla da
zamisli da ću napisati scenario o našim pijanim
danima zajedno
i da će od toga nastati film
i da će
čarobna filmska zvezda glumiti
nju.
Kao da čujem Džejn: „čarobna filmska zvezda?
zar još i to!“
Džejn, to je samo šou-biz, zato nastavi da spavaš,
ljubavi,
jer koliko god da se trudili, jednostavno
nisu mogli da nađu nekog
kao što si
ti.
a ne mogu ni
ja.“
Eto. Čovek je živ kad pronađe ono što traži i mrtav kad shvati da je to nešto ponovo izgubio. U tom međuprostoru čovek piše pesme.
Autorka: Mary Jane
Izvor: AkuzatiV
