Poznati novinar i nekadašnji pank muzičar Branko Rosić objavio je debitantski roman „A tako je dobro počelo“ (Laguna). U svom prvencu, on se bavi ovdašnjom avdertajzing scenom, do guše upletenom u političke spletke i mutne poslove, prateći dogodovštine Dragana Lomića, uspešnog advertajzera koji je odlučio da se odmetne od svojih poslodavaca i sreću potraži uz lepu Miju.
Dugo si pisao debitantski roman, šta te je usporavalo – obaveze u novinarskom poslu ili želja za perfekcionizmom?
-Vremena su se promenila i ja nisam mogao da računam na luksuz Lava Nikolajeviča Tolstoja i da sedim u zavejanoj dači i pišem kad mi se piše. Pisao sam kad mi je bilo dozvoljeno da pišem u pauzama novinarskih obaveza i dedlajna. To je obično bio petak, ali svaki petak nije bio idealan za formu i inspiraciju, ali se od 150 petaka ipak sakupilo dovoljno onih inspirativnih i kreativnih krajeva nedelje da nastane roman. Takođe, morao sam i da se izlečim od onoga od čega boluju svi novinari koji se upuste u pisanje fikcije – odstranjivanje novinarskog u beletristici.
Kada si birao u koji milje da smestiš glavnog junaka svoje knjige, šta je presudilo, zašto je on advertajzer, a ne, recimo, novinar?
-Zato što sam hteo da pokažem da novinari postaju sve više najamni radnici. Čak i oni najnaivniji počinju da sumnjaju da glavnim urednicima pojedine tekstove dostavljaju političke partije preko svojih advertajzer likova. Čak i oni najnaivniji počinju da sumnjaju da urednici šarenih strana rade kao advertajzeri starleta i pevačica koje nemaju nijedan hit, pa čak nemaju ni pesmu. Zato i najnaivniji počinju da gledaju na novine često kao na biltene političkih partija i na kataloge elitne prostitucije. U tom lancu tajkunsko-političkih centara moći kao naručioca, advertajzera kao posrednika i novinara kao izvršioca radova, ja sam odabrao da Dragan Lomić, glavni junak mog romana bude lik iz advertajzinga – „inženjer duše” i neko ko formira javno mnenje. A da najnaivniji ostanu u uverenju da su novinari samo izvršioci.
U nekoliko nedavno objavljenih romana koji se definišu kao urbana proza priča je smeštena u milje marketinških agencija, zašto je ovo okruženje toliko primamljivo za obradu?
-Zato što u Srbiji rentabilno šljakaju samo kladionice i marketinške agencije. Dva od tri svršena gimnazijalca sa boljim uspehom će na pitanje „šta ćeš upisati ?” odgovoriti sa „marketing”, dok će oni lošiji đaci tipovati zaposlenje u kladionici. Moj roman se razlikuje u toj marketinškoj scenografiji od drugih. Obično su to junaci koji prave kampanju za dobru prodaju čokolade. Glavni junak mog romana je neko ko je radio reklame za čokoladu, a onda je ušao u prljavu igru i počeo je da radi kao stručnjak za prljave političke kampanje.
Stručnjaci za marketing, pa i tvoj Dragan Lomić, opisani su kao brutalni, nadrogirani tipovi i vešti zavodnici, u kojoj meri možeš da se identifikuješ sa njima?
-Nažalost s godinama se sve teže mogu identifikovati kao zavodnik, pa mi preostaje da se identifikujem s nekim ko je brutalan i nadrogiran.
Junak tvog romana zaljubljuje se u lepu Miju što mu na izvestan način menja život. Koliko je iskrena ljubav moguća u svetu u kojem caruju novac, politika i lični interesi?
-Glavni junak je izlazio i ulazio u ljubavne veze baš kao što je ulazio i izlazio iz jedne u drugu marketinšku ili političku kampanju. A onda je pomislio da bi mu trebale emocije koje su trajnije od kampanje za sok ili političke izbore. Da nađe smisao u ljubavi sa potpunom neznankom verujući da je to dovoljan motiv koji će ga vratiti na život kad je bio roker sa idealima. Kao što su novinari i novine trebale glavnom junaku mog romana za kampanje i da sredi biračko telo, tako on pomisli da bi mu trajnija veza mogla pomoći da sredi sopstveni život. Ali život nije reklama i dirigovana kampanja za političku stranku. Ljubav se ne može naručiti kao reklama ili spot u izbornoj kampanji.
Da li stvarno jedan takav tip, koji menja lepotice ko čarape, može da se isitinski zaljubi, a da nijednog trenutka ne pomisli da se samo malo više izdrogirao?
-Ljudi često pribegnu samoobmanjivanjuu jer veruju da će zbog toga manje ići u apoteku i piti bensendine. Tako i isprebijane žene u braku tvrde da njihov muž nije bio nasilan pre nego što su otišli pred matičara. Glavni junak mog romana ubeđuje sebe da je našao pravu devojku – Miju baš kao što je ubeđivao ljude u svoje reklame i političke kampanje. Ljudi ponekad i kad znaju da je nešto laž žele da ipak veruju u to. Dragan Lomić je od iskrenog tipa sa idealima završio kao izvođač prljavih radova u korist tajkuna i političara. I radio je to zbog novca koji mu je doneo seks, narkotike i velike kredite koje otplaćuje. On veruje da će se preko izbora prave žene vratiti na pravi put.
Prateći tvoje pisanje za novine jasno mi je da je Lomić oduševljen istim mestima i pojavama kao i ti, te da poput tebe simpatiše Čelsi. Koliko ti je rad u novinama pomogao da kreiraš geografsku putanju svog junaka?
-Rad u novinama mi je dosta pomogao da kreiram tu političku stranu mog romana. Ali, glavnom junaku sam pozajmio moja putovanja jer sam hteo da vladam dobro geografijom u romanu i što mogu neskromno da priznam da dobro poznajem prilike u Londonu i Njujorku. Zato je i taj segment romana, koji se tiče stranih gradova, ne samo putopis već i analiza nadolazećeg islama u Evropi i mogućih velikih rasnih nemira. A Čelsi je morao da bude u knjizi jer ja spavam na Čelsi jastuku i pratim ovaj klub godinama. Čelsi nije samo fudbal već i pank i pivo i čitavo moje odrastanje.
Pišeš o, naizgled, fiktivnim političkim spletkama, misliš li da bi neko mogao da se prepozna u tvojoj fikciji i da se oseti prozvanim?
-Političke spletke u mom romanu jesu fiktivne, ali je njihova razlika u odnosu na prave, koje su odomaćene u Srbiji, na nivou statističke greške – dakle minimalne. U mom romanu imate tajkune koji plaćaju političare, a ovi im poklanjaju luksuzno građevinsko zemljište, novinarke koje dobijaju gotove tekstove iz stranačkih centrala, pripravnice firmi koje šefovi pakuju kao mlade švalerke za tajkune i političke prvake, spinovanje u kojoj se politički protivnici iz opozicije proglašavaju učesnicima gej orgija, fudbalske navijače kojima upravlja politička elita… Da se poslužim filmskom terminologijom u izmenjenom izdanju – kod mene je svaka sličnost sa pravim ljudima bila namerna.
Pošto je činjenica da knjige u Srbiji većinom čitaju i kupuju žene, da li se pribojavaš da im se možda neće dopasti tvoja prilično muška naracija?
-Kada sam objavio prošle godine tekst o psu lutalici koji je preminuo ispred našeg solitera i koji je bio zaštitni znak naselja bilo je puno lajkova na onlajn izdanju teksta. I svi ti lajkovi dolazili su od žena. Gotovo da nijedan muškarac nije lajkovao tu priču. Duboko smatram da su žene ono bolje lice Srbije. One ne seku šape psima lutalicama i ne prebijaju strance po ulicama. Tako da kod mene privatno nema nikakvog seksizma. Ali u mom romanu ima muške naracije koja je žestoka, ali ja sam obradio jedan segment života u Srbiji, taj političko-marketinški prostor gde vlada robonovčana razmena. U mom romanu novac je novac, roba je roba, ali i žensko telo. Ono služi za podmetanje, kao i za pentranje po društvenoj lestvici. Radi se o delu žena koje su dobrovoljno pristale da telom prave karijeru. Nisma ja kriv što je Srbija toliko seksualizovana. Pogledajte devojčice u trećem razredu osnovne škole koje nisu ni svesne seksualnosti, a nose majice koje im ostavljaju goli stomak. Kad gledamo prezenterke vremenske prognoze na TV dobijemo erekciju a zaboravimo kišobran. Nisam ja kriv što se deo žena u Srbiju odlučio da dobrovoljno preko seksa dođe do karijere ili udaje, a zapravo do moći. Ja sam pisao o tim ženama, a ne o divnim asistentkinjama hemije na Prirodno Matematičkom fakultetu u Beogradu.
Da li si zadovoljan svojim debijem, odnosno da li držeči knjigu u ruci možeš da kažeš sebi: „Da, ovo je baš ono što sam hteo“?
-Imao sam tremu pred izlazak romana i pitao se kakve će biti reakcije, ali tačno pred ovaj intervju izbrojao sam 100 SMS poruka i mejlova u kojima su mi čak i potpuni neznanci rekli da sam napisao bestseler. Dakle vredelo je svih ovih 150 petaka imati opravdan izostanak kod ekipe na pivu.
Autor: Dejan Katalina
Foto: Ivana Čutura
Izvor: Informer
