Odlazak Dejvida Bouvija
„Čovek koji je pao na zemlju“ odleteo je dalje na put. Napustio nas je Dejvid Bouvi. Rok zvezda, glumac, Umetnik (veliko slovo nije greška), predvodnik, istraživač… čovek koji je rušio zidove, gradeći na tim ruševinama veličanstvene zvučne skulpture kao putokaze budućim namernicima.
Dejvid Bouvi ostaje simbol fenomena rok kulture kao medija što nadilazi ograničenja muzičke industrije i pruža najšire moguće igralište za neke radoznale i talentovane primerke ljudske vrste, spremne da se suprotstave pravilima i zađu u neotkrivene kutke sopstvene podsvesti. Bilo je to vreme kada je popularnoj muzici iznenada bilo dozvoljeno da svoju publiku čini pametnijom. Ova licenca u međuvremenu je istekla, a bolno zatupljujući nivo muzičkog zagađenja kojim nas zasipaju „formatizovani“ mediji današnjice čine čak i smrt Dejvida Bouvija simboličnim umetničkim činom. Poslednje mesece svog života on je upotrebio da nam ostavi još jedno, drsko „neformatizovano“ delo, album „Blackstar“, poslednji poklon vernim sledbenicima.
Prevodeći za Lagunu biografiju Dejvida Bouvija iz pera jednog od njegovih posvećenih obožavalaca, Amerikanca Marka Spica, utonuo sam i više nego ranije u život Dejvida Roberta Džounsa i sve njegove magične transformacije iz lika u lik, od maske do maske. Od „Majora Toma“ do „Zigija Stardasta“, preko „Aladin Sejna“ i „mladog Amerikanca“ do „Mršavog belog Vojvode“ što se povlači u Berlin i peva o „Herojima“ pored Zida… da bi onda natukao šiljastu kapu klovna Pijeroa i ismejao sopstvenu prošlost spreman za „crvene cipelice u kojima se igra bluz“… Menjajući sebe on je menjao izgled savremene popularne kulture odbijajući do samog kraja da ikada pristane na besomučno ponavljanje formula koje su jednom donele uspeh.
Na kraju, Dejvid Džouns je otišao tiho, okružen ljubavlju i pažnjom najbližih. Dejvid Bouvi odleteo je praćen galerijom svojih nezaboravnih metamorfoza u večno prisutnu sferu kolektivne podsvesti miliona ljudi kojima je njegova umetnost dotakla i promenila život.
Dejan Cukić
