Zamislite da ste vanzemaljac koji se upravo sada, ili bilo kada, svojim svemirskim brodom spustio u neko ljudsko naselje. Posmatrate šta stvorenja oko vas rade, ne znajući njihove motive, običaje, pokretačke mehanizme… Sve vam deluje čudno, neobično, tajnovito.
Onda se vraćate u svoj leteći tanjir i uzdižete se nekoliko stotina metara u vazduh kako biste sa visine posmatrali čovečanstvo. Njihova kretanja, kada ih ne razumemo, ne razlikuju se od kretanja mrava u obližnjem mravinjaku ili leta jata ptica koje upravo proleću pored letelice.
Čak i da na svemirskom brodu imate uređaj kojim može posmatrati kretanje čovečanstva kroz vreme, nećete uočiti nikakvu bitnu promenu u ponašanju između prostornog i vremenskog kretanja ljudi, učinkovitih mrava i člankovitih crva.
I, zaista, šta ljude zapravo razlikuje od ostalih bića na planeti? Inteligencija jeste retka pojava, na ovoj planeti možda i jedinstvena, ali nije ništa drugo do još jednog evolutivnog oruđa. Neka bića su kao evolutivnu prednost dobili dugačke vratove, neka surle, neka brzinu i kandže, a ovaj ćosavi dvonožac inteligenciju.
Duša?
Ako i postoji ona nas u očima neupućenog gosta iz svemira ne razlikuje od ostalih živih bića. Jer neće nas duša naterati da se ujutru probudimo i jurnemo na posao kako bismo zaradili novac za hranu, za nas i potomke, već glad. Potpuno isto kao apsolutno svako drugo bezdušno biće na planeti.
Duša nije naš pokretački mehanizam. Tako da, čak i da je stvorenje koje sebe naziva čovekom, ima to ne utiče na njegovo kretanje, akcije i reakcije.
Ljubav je droga koju stvara mozak da bi se ljudi razmnožavali. Jednostavno rečeno, to je anestezija. Drugim rečima, mozak stvara fantaziju koja ulepšava mučan čin razmnožavanja i ublažava agoniju i odvratnost seksualnog čina. Doduše, ako budemo u bilo kakvim bolovima, možemo da koristimo tu anesteziju. Ipak, mislim da trenutno za njom nema potrebe.
Ako podsetimo da je inteligencija samo oruđe, čija je svrha istovetna oštrim kandžama, hitrim nogama ili dugačkim vratovima, onda nekom neupućenom posmatraču iz svemira svi mi, stanovnici biosfere, možemo delovati isto.
Sada zamislite da postoje ljudi, dovoljno otuđeni, na svet posmatraju na ovaj način. Razlozi mogu biti razni. Od genetskih do socijalnih. A najčešće je u pitanju kombinacija jednih i drugih.
Korisno je u kući imati kantu za smeće. Rekla bih da sam u našoj kući ta kanta za smeće ja. Kad god se u njima nakupe negativna osećanja, i tata i mama i sestra ih pobacaju na mene.
Neki među nama su genetski predodređeni da budu stranci. Vanzemaljci među zemljanima. Još kada ih na to natera društvo, pre svega porodica i neposredno okruženje, onda je proces okončan.
Upravo ovim se bavi japanska književnica Sajaka Murata u svom delu Zemljani, koju je u prevodu Nataše Tomić objavila izdavačka kuća Booka.
Murata bavi otuđenjem kao posledicom porodičnog nasilja i šikaniranja, seksualnog zlostavljanja, manjka ljubavi a viškom mržnje i prezira prema pojedincu. Ostajući uskraćeni i za onaj minimum pažnje i obzira okoline, u pokušaju da spasu sopstveni identitet, junaci ovog romana posežu za fikcijom kako bi sebi objasnili surovi, hladni, svet, a svom postojanju deli neki smisao.
Kada god je iznervirana, mama grdi mene. Zato i mislim da ona mene ne kudi za moje dobro, nego zato što joj treba džak za udaranje. A nju smiruje samo kada udara rečima, a ne rukama.
Posmatrajući sebe kao vanzemaljce, a zemljane kao radnike u fabrici za proizvodnju beba, pokušavaju da prežive. Da se, makar malo, adaptiraju na surovu i hladnu planetu na kojoj su se našli.
U svom jezgrovitom romanu Prodavačica (kod nas ju je objavio isti izdavač) u kome se takođe bavila neuklopljenošću pojedinca i nerazumevanjem okoline Murata se trudila da ne pređe ni jednu crvenu liniju. Jasno se nekada igrala na samoj granici konvencionalne i mediokritetske proze koja nikoga ne uznemirava, ali nikada nije prešla granicu.
Odrasli su se žalili na to što ja nisam poslušna. Meni je to bilo suludo. Odrasli ljudi zloupotrebljavaju decu da zadovolje svoje seksualne nagone, a ovamo kao neke budale padaju u fras kada deca svesno vode ljubav – kako da mi to i ne bude smešno? Pa oni su ti koji društvu služe kao sredstva. Moja materica je u ovom trenutku samo moja. Moje telo će biti moje dok me odrasli ne ubiju.
Za razliku od svog debitantskog dela u kome se još, koliko-toliko, držala ustaljenih očekivanja, u svojoj drugoj knjizi Murata je odlučila da pređe svaku crvenu liniju koju nađe za shodno kako bi ispričala priču na način na koji je to želela i u intezitetu koji je našla za shodno.
Zbog ove njene hrabre odluke dobili smo izuzetan roman. Priču koja ne kalkuliše, već hrabro ubada u sva bolna mesta pojedinca i društva.
Onako kako bi svaka dobra knjiga trebalo i moralo da radi.
Svi su verovali fabrici, slepo je sledili, ispranih mozgova. Svoje unutrašnje organe stavili su fabrici na uslugu, radili samo za nju.
Autorka je, istovremeno, sačuvala svoj lagan, jednostavan i svedeni način pripovedanja. Ona od čitaoca ne zahteva umni napor kako bi prošao kroz tekst. Autorka izlazi u susret, svojim stilom olakšavajući čitanje i oslobađajući čitaoca da svu svoju energiju i koncentraciju usmeri na sam sadržaj. Na suštinu, a ne na formu.
Zemljani su knjiga koja pomera granice naše intelektualne svesti, zahtevajući da se angažujemo i preispitamo svoje vrednosne sudove, stavove i etičke pozicije na kojima temeljimo svoje shvatanje sveta.
Kao takva ona može delovati neobično, ponekad i odbojno, prosečnom čitaocu, naviknutom na književne sadržaje u kojima su već, kao na tanjiru, spremljeni i servirani unapred očekivani zaključci i gotova rešenja svih naših moralnih dilema i dati uobičajeni stavovi.
Ali naša tela nisu naša. Ona pripadaju društvu. A pošto smo mi sredstva na usluzi društvu, ako ne budemo polno opštili, oni će nas progoniti.
Svojim narativom knjiga je na tragu romani Lejle Slimani U vrtu ljudoždera i Uspavaj me. Naročito ovom potonjem. Sa druge strane, Sajaka Murata predstavlja svojevrsni književni antipod književnici Sali Runi i njenim delima koja, osim na bilbordima praznih obećanja trgovaca knjiga, savremenom čitaocu nudi jedno veliko ništa.
Pričitajte i ovo: Sali Runi je ubila književnost. I zumeri su oduševljeni!
A možete i ovo: Ljubav u doba 21. veka
Zbog svega navedenog možemo slobodno reći da je u pitanju jedna od najboljih stranih knjiga koje su ove godine objavljene na srpskom jeziku.
Piše: Milan Aranđelović
