Ana Marija Grbić (1987), živi u Beogradu gde radi kao mentor kreativnog pisanja, književni urednik, radio-voditelj i ilustrator. U vreme objavljivanja ove knjige pohađa doktorske studije na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je tri zbirke poezije: Da, ali nemoj se plašiti (2012), Venerini i ostali bregovi (2014), Zemlja 2.0 (2018) i oralnu biografiju benda Idoli (Idoli i poslednji dan, 2019). Osnivač je književnog udruženja ARGH. Članica je Srpskog književnog društva i Srpskog PEN centra.
Nedavno je, u izdanju Geopoetike, objavila zbirku priča Srneća leđa. Ovo je bio povod da malo popričamo sa njom.
-
Objavili ste tri zbirke poezije i, evo, zbirku priča. Poznato je da domaći izdavači, mahom, izbegavaju da se upuste u izdavačke poduhvate takvog tipa, pa me zanima kako ste uspeli da ih ubedite da objave Vaša dela?
Svaki rukopis je imao svoj drugačiji put i drugog izdavača. Što se tiče Srnećih leđa, poslala sam ih na sasvim ustaljen način, na e mail adresu urednika i tako smo stupili u komunikaciju i započeli saradnju. Jeste velika stvar što jedna veća izdavačka kuća kao što je Geopoetika ne preza od toga da objavljuje kratke prče, koje su, nakon poezije, jedan poprilično zanemareni žanr.
-
Da li su Vam mladost ili pol otežali probijanje na književnoj sceni?
Naravno da jesu. Mlada pesnikinja ili mlada prozna spisateljica su takva dva šuplja prazna i pežurativna termina koja se mi se lepe na leđa evo i kada sam u tridesetim godinama. A šta to znači mlada spisateljica? Šta to govori o knjizi o kojoj razgovaramo? Kakve to veze, na kraju, ima i sa književnošću? Sa druge strane, kakve veze ima i to što sam ženskog pola? Da li ću zbog toga razviti drugačiji polni sentiment svoje književnosti? To je jedan mesarski pristup književnosti. Ali nije do toga slučajno došlo. To je odgovor na veće staraca koje već decenijama oslobađa svoju spisateljsku energiju na pompeznim književnim večerima dok jedni drugima daju književne nagrade.
Biti žena na domaćoj književnoj sceni dakle znači i to: od mene se očekuje da odgovaram na pitanja o razvijanju ženskih likova, o načinu na koji sam se razračunala sa pitanjem, ne znam, matrijarhata, patrijarhata itd. Znači jedno ekstremno i degradirajuće sužavanje na pol. A sa druge strane znači i to da nisam poželjna u mnogim skupinama sačinjenih od muških starosedeoca koji se međusobno teše i hvale.
Prikaz knjige Srneća leđa možete pročiati ovde: Da li je Ana Marija Grbić srpski Čehov?
U tom smislu, izgleda da nisam pronašla svoje mesto, čini mi se da je koordinatni sistem toliko izoštren na jedno ili drugo, gornju i donju ravan, da onako plutam negde između bez pravog mesta.
-
Radite i kao mentor kreativnog pisanja. Koliko su naši mladi autori zaista slobodni i nesputani u svojoj kreativnosti, a koliko se povinuju komercijalnim zahtevima tržišta?
Kada neko dođe na kurs kreativnog pisanja on obično ima jasnu nameru, ne mora čak ni da ima jasan cilj, ali želja i namera su tu. Ta nemera nije da se po svaku cenu objavi knjiga već da se u dogledno vreme formira dobar rukopis. Obično mesec dana odvojimo za tzv. formiranje grupe, polaznici moraju da se međusobno upoznaju i da počnu da veruju jedni drugima kako bi bili slobodni da sa njima dele ono najintimnije, svoje stvaralaštvo. Kada se desi ta sloboda u grupi to je najlepši i najplodonosniji osećaj na svetu. Retko kada sam uočila da se neko povinuje komercijalnim zahtevima tržišta jer ne držim grupe koje su usko vezane za jedan književni žanr, kao npr. radionica kreativnog pisanja koja će se baviti self help literaturom. Mislim da ne bih imala dovoljno samopouzdanja da vodim radionicu koja će se baviti komercijalnom književnošću jer nemam znanja i iskustva u istoj.
Pročitajte i ovo: Evo koji književni žanr donosi najviše novca autorima
-
Da li možete da date neki savet mladim autorima ili onima koji tek žele da se upuste u avanturu pisanja?
Imam ih mnogo praktičnih ali najbitniji i najopštiji je, onaj koji bi stao u ovaj format, da se zabavljaju dok pišu tj. da se potrude oko toga da ne stave previše očekivanja ispred, iza i na sebe. Kako je samo lepo kada niko od tebe ništa ne očekuje!
-
Da li Vam je veća zabava čitati ili pisati knjige?
Pa zavisi kako kada. Posle osnovnih studija dugo nisam mogla da čitam a onda sam sumanuto čitala. Čim mi studije padnu na pamet rekla bih pisanje jer u formalnom obrazovanju ne možemo da čitamo sve što želimo… da ne pominjem što moramo da pamtimo detalje koji nama lično možda nisu bitni i koji bi nam promakli kada bismo sami od sebe uzeli tu knjigu. Ali sada je situacija drugačija, sada sam slobodna da čitam šta god želim i na način na koji želim, mada se tako osećam i u pisanju. Ne umem baš da odgovorim na ovo pitanje.
-
Osnivač ste i književnog udruženja ARGH. Da li možete da nam kažete nešto o tome?
ARGH je udruženje koje smo osnovali 2010. godine zato što smo želeli da ljudi pronađu neko neformalno mesto na kojem će se okupljati i čitati, družiti i piti. Do pre pandemije, na ARGH književnim večerima čitalo je više od 400 pisaca. Svakog meseca organizujemo po jedno književno veče, poslednje srede u mesecu. Od prošle godine pokrenuli smo mnogo novih stvari: produciramo audio knjige, objavljujemo elektronske knjige i imamo svoj podkast. Sve to može da se preuzme na www.argh.rs
Veliki deo ARGH-a je i škola kreativnog pisanja koju mentorišem od 2016. godine i koje je postalo mesto najlepše stvaralačke energije.
-
Iako Vaše priče možemo smestiti između Čehova i Matijevića, one su, ipak, autentično anamarijagrbićevske?
Matijevića mogu da prepoznam u, ne znam koliko je ovo formalni intervju: bolu u kurcu oko toga šta se očekuje od jednog proznog književnog dela u 21. veku. Čehova po sentimentu svakako. Ono što je moje ja ne mogu da primetim jer; moje sve mene ne dotiče kako bi rekli Idoli.
-
U svojim pričama bavite se običnim, malim, ljudima i njihovim malim i sasvim običnim pričama. Ipak, priče su neodoljivo privlačne i gotovo magične za čitanje. U čemu je čarolija običnosti?
Pa to nisu obični ljudi, ne znam ni šta je običan čovek. Ukoliko se priča priča ona je već neobična jer je ušla u pripovedanje, neka stvarnost se zakrivila na ovu ili na onu stranu, nagore ili naviše. Junaci su ljudi epskih razmera, njihov položaj je graničan, oni se nalaze u neobičnim situacijama i pružen im je neobičan uvid u svet zbog kojeg naizgled promašen život postaje podnošljiv i čak vredan. Lepota je uvek bila u načinu na koji bogatašica presavija toalet papir a ne u izuzetnosti njene negovane šake. Tako nešto.
-
Da li je tačno da ste rad na zbirci priča Srneća leđa započeli u redu u Institutu za kožne i infektivne bolesti?
Jeste. Samo što to nije bio red već čekaonica, čak sam se uvalila na jedno mesto pored prozora i prekoputa klime. Ne znam da li je neko imao to zadovoljstvo da čeka u institutu, tu vam uzmu knjižicu u osam ujutru a na red dođete, ako je dobar dan, oko šest popodne. Ipak to je bila odlična pozicija za špijuniranje, bilo je rashlađeno i znala sam da imam bar šest sati u rukama.
-
Relativna mladost Vam nije smetala da se u nekim pričama bavite smrću i smrtnošću?
Relativna mladost je jedna od boljih sintagmi koje sam pročitala u poslednje vreme, bez šale. Vratilo me je na ono pitanje s početka, o godinama. Relativno mlada spisateljica: to bi mi možda i draže bilo.
Pa ne, nije. Doživela sam smrti dva sekundarna seta roditelja, obe bake i deke su mi umrle, a i sa jednima i sa drugima sam živela u toku svog života i gledala sam na njih kao na nekoga ko me je odgajao i formirao. Smrt mi je dobro poznata, ali mi je jasna samo dok o njoj pišem. Posle se pravim da to nisam napisala i da ne postoji. Veoma nezreo pristup u životu a mnogo zreliji u pisanju.
-
Zanimljivo je i da ste za pisanje priča koje su imale tematiku smrti zatražili pomoć prijatelja sa Fejsbuka?
Da, nisam želela da vučem to kompletno iz ličnog iskustva jer sam znala da neću uspeti da napravim zdravu distancu između tako direktnog iskustva i pripovedanja koje podrazumeva ova knjiga. Zato sam se obratila FB prijateljima (jako volim društvene mreže i tu sam upoznala, i lično na kraju, mnogo predivnih ljudi). Ta svedočenja su mi bila dragocena, ona su samo u jednom malom delu bila okidač za pripovetke ali su bili ta inicijalna kapisla bez koje se ništa ne bi ni desilo. Ovim putem im se svima zahvaljujem, a zahvaljujem im se i zbog toga što su mi nakon objavljivanja knjige pisali.
-
Čini se da ste najličniji u pričama koje se tiču NATO bombardovanja SRJ?
Ne znam da li sam najličnija, svakako mi je to, evo paradoksalno, najsvežije sećanje jer je najveća trauma. Shvatiti da je to veća trauma i od same smrti je uznemiravajuće. NATO bombardovanje me je zateklo polu svesnu, u petom razredu osnovne škole, kada sam pisala podrugljive pesme o Klintonu. Danas mi sve to mnogo teže pada. Naročito zato što sam provela godine pričajući kako to uopšte nije bilo tako strašno, kako smo se igrali ispred zgrade po ceo dan, kako smo uživali i kako su nam svima zaključene petice. A onda shvatiš da ukusom, mirisom, dodirom pamtiš trenutak kada si ispred pošte avion probija vazdušni zid. I ako je sve bilo zapravo okej i ne tako strašno, i ako si sada sa tim okej zašto to tako živo pamtiš?
-
Između redova nekih priča provlačite i političke teme. Može li u Srbiji bilo šta da prođe bez politike?
Nigde na svetu ništa ne može da prođe bez politike. Pitanje je kako shvatamo taj pojam. Ako govorimo o kritici režima toga konkretno nema, niti bilo kakvog suda o tome šta je ispravno a šta ne: bar ne direktnog. Bilo je priče o tome zašto imam toliko empatije prema Vidi koja ide na glasanje: zato što se ta pripovetka čitala politički u smislu vladajuće partije, a ona je pre svega jedna duhovna ispovest.
-
Koje su knjige kojima se uvek rado vraćate?
Moja petorka: Majstor i Margarita, Jedna svanova ljubav, Dan šesti, Koreni i Čarobni breg.
-
Šta trenutno čitate?
Stručnu literaturu, konkretnije o erotici u književnosti, ništa od fikcije trenutno.
-
Na čemu trenutno radite?
U moru sam stručne literature koja me baca na sve strane jer pišem disertaciju. Da mi tema nije toliko bliska odavno bih se negde zaustavila, ovako je to jedan lep proces. Ne pišem ništa novo, potrebno je vreme da shvatim šta se desilo sa ovom knjigom i gde se sada nalazim.
-
Koje knjige možete da preporučite posetiocima Bookvara?
Uh! Ovo je baš teško i ne volim to da radim jer će retko koja knjiga odgovarati većem broju ljudi. Preporučujem im da više čitaju poeziju i kratku priču i da će tu svašta pronaći. Evo ja stvarno mislim da čovek ne može da pogreši sa bilo kojom antologijom kratke priče jer će se apsolutno uvek susresti sa bar nekoliko priča koje će mu se dopasti.
Razgovarao: Milan Aranđelović
