Sumeri su bili drevni narod koji je u četvrtom milenijumu pre naše ere nastanjivao plodno tle sliva Tigra i Eufrata, teritoriju koju danas zauzima ono što je danas ostalo od Iraka. Arheološka iskopavanja koja su nam polako otkrivala ovu drevnu civilizaciju započeta su 1889. godine. Čitav međunarodni tim arheologa radio je na ovim iskopinama više od jednedecenije. Ono što je značajno jeste da su Sumeri prva visokorazvijena civilizacija koja je iza sebe ostavila pisane spomenike. Tako da su arheolozi iz peska izvlačili glinene tablice sa klinopisom, a većima tablica nastala je pre negde oko četiri hiljade godina. U početku, sumersko pismo se sastojalo od jednostavnih slika (hijeroglifi, bilo ih je oko 2000), a svaka je predstavljala reč ili pojam. Pisalo se zašiljenom trskom na vlažnim glinenim pločama, koje su se zatim pekle i tako postajale gotovo neuništive. Do 2900. pre nove ere iz tog pisma razvili su se simboli koji su predstavljali slogove (oko 600 simbola), a pošto su ti simboli ličili na klin, sumersko pismo je nazvano klinasto pismo.
Iz tih tablica koje su arheolozi iskopavali polako se promaljala slika neobične, zrele civilizacije, čitavog sistema verovanja, tragova legendi i predanja koja su u velikoj meri činila temelj svih potonjih mitova naše kulturne baštine.
Upravo su bogovi iz tih mitova i predanja bili ti koji su sumersku civilizaciju držali na okupu. Sumeri su prva gradska civilizacija koja je poznata našoj istoriji. Ti gradovi-kraljevstva imali su svoje bogove, a bogovi su kroz svoje međusobne odnose, održavali taj sistem gradova u nekoj vrsti konfederacije.
Sumerski panteon, iako sličan grčkom koji je nama poznatiji, i dalje ne pravi veliku razliku između ljudi i bogova. Ti prvi bogovi su više ličili na superheroje iz američkih stripova, nego na božanstva kakvim se mi danas klanjamo (i zbog kojih izbegavamo mastan burek petkom). Oni su bili otelotvorenja određenih vidova energije, a granice među njima bile su maglovite (nešto kao klasičan Supermen, Supermen The New 52 i Supermen Reborn). Božiji kultovi, rituali i mitovi održavali su svet u prihvatljivim i poznatim granicama, davali mu smisao i uređenost. Tako da su, kada se iz blata rečne gline rodilo klinasto pismo, te priče morale biti zapisane.
Tablice na kojima je ovekovečen mit o silasku boginje Inane u podzemni svet nastale su oko 1750. godine pre naše ere i gotovo četiri hiljade godina ležale sakrivene u suvom pustinjskom pesku. Osnovni tekst sastojao se od približno četiri stotine stihova ispisanih na trideset glinenih tablica. Zanimljivo je da je taj tekst četiri hiljade godina bio celovit, da bi ga, tek arheolozi, u zavisnosti od vremena iskopavanja, okolnih ratova, pljačke i svađa kome će pripasti ovo kulturno nasleđe rasturili na sve četiri strane sveta. Tako da se sada početak teksta nalazi na univerzitetu u SAD, a kraj u muzeju u Istanbulu. I tek je internet ponovo spojio ovaj mit u jedinstvenu celinu.
„Znam, voli ona da gleda ljude. Krhki su i žive veoma kratko, tek što nešto nauče, već zaborave; jedva ukače smisao, a već ih stigne demencija.“
Ko je Inana? U kasnijim vremenima bila je poznata i kao Ištar, Asoret ili kao Afrodita, dok je u sumerskoj mitologiji bila jedna od retkih boginja među daleko brojnijim muškim kolegama. Inana je bila boginja svega i svačega – ljubavi, lepote, seksualne požude, plodnosti, ali i znanja, mudrosti, rata i borbe. Čuvarka je i kosmičkih zakona.
Njen silazak u podzemni svet je mit po kome je najpoznatija. U tom mitu Inana se uželela svoje sestre bliznakinje Ereškigal, inače boginje tame koja gospodari svetom mrtvih, i odlučila je da je poseti. Postoji i verzija po kojoj je Inana došla na sahranu sestrinog poslednjeg supruga. Tokom prolaska kroz sedam krugova Donjeg sveta Inana je sa sebe morala da skida delove odeće i nakita tako da je pred sestru stigla potpuno naga. Kada je želela da zagrli sestru, okolni demoni su pomislili da želi da je odvede (ili je, po jednoj drugoj verziji, Inana želela da svrgne sestru sa trona), te je sudije Anuna osuđuju na smrt.
„Od rođenja se privikavamo na mrtvilo. Kada bismo umeli da vidimo svet kao živ, od početka do kraja, ne bismo umirali, čak i kada bismo to silno želeli.“
Bez Inane više nije bilo ljubavi. Zato njena služavka Ninšibor traži pomoć od bogove da izbave svoje čedo. Svi bogovi su je odbili sem boga Enkija koji je stvorio dva bića od zemlje, neku vrstu „muva“, koja se zovu Kurgara i Galatura. Ta mala bića odlaze u podzemlje, a pošto su lišena pola mogu da se kreći između sveta živih i mrtvih, gde rešavaju Ereškigaline telesne patnje, te ih ona nagrađuje oslobađanjem Inane. Međutim, sudije Anuna traže nekoga u zamenu za Inanu i za njom šalju armiju duhova i demona kako bi ovi nadgledali tu razmenu. Demoni na površini prave haos sve dok im Inana ne ponudi svog muža Demuzija na koga je besna jer je ovaj tokom njenog odsustva imao ljubavnu vezu sa boginjom Geštinamom. Na kraju odlučeno da Demuzije pola godine provodi u Donjem svetu, a pola na zemlji.
„Bolje je biti bezosećajni kamen nego biti živ, živ bez nade u povratak.“
Inana je arhaična boginja koju proces postepenog marginalizovanja nije do kraja pogodio. Kao ženskoj boginji, njen mit prethodi velikoj političkoj, društvenoj i religijskoj revoluciji čiji će konačni rezultat biti uspostavljanje patrijarhalnog monoteizma. Ona je izuzetna zato što su mitovi o njoj zapisani i ta mitologija, po prvi put u istoriji, predstavlja konkretan primer najstarijeg ženskog božanstva u njenoj najširoj dimenziji.
Nije čudo što je upravo Inana i mit o njenom silasku u svet mrtvih poslužio kao inspiracija poljskoj književnici Olgi Tokarčuk da napiše knjigu Ana In silazi u Donji svet koju je, u prevodu Milice Markić, objavila izdavačka kuća Službeni glasnik.
Tokarčuk svoju priču smešta u futuristički grad koji je podignut na čeličnim stubovima. Ana In, ostavlja sve svoje poslove, i zajedno sa svojom sluškinjom Ninom Šubur putuje kroz mrežu liftova koji prožimaju grad. Ana In poseduje hologramsku mapu koju je dobila od svoje sestre i koja je nepogrešivo vodi do Donjeg sveta.
A tamo je čeka Neti, maršal podzemnog dvora, da je razodene tokom prolaska kroz kapije podzemnog sveta. Nina Šubur, nakon tri dana čekanja, više se ne nada da je njena gospodarica živa i odlazi do otaca da zatraži pomoć.
Ovo je samo početak priče koju tka poljska nobelovka, priče pisane po arhetipskom obrascu drevnih mitova, drevne priče smeštene u sjaberpank scenografiju, priče o ženi koja je spremna i na najveću žrtvu kako bi srušila ustaljeni patrijarhalni sistem i kako bi donela drugačiji i bolji svet od onoga koji poznajemo.
U ovoj priči Inana, sada kao Ana In, ponovo postaje buntovnica koja preispituje postojeći poredak, učestvuje u stvaranju drugog i drugačijeg čoveka i najavljuje svet koji bi tek trebalo da nastane.
„Svako to biće, svaka ljudska ličnost koju sam stvorila, može biti više ili manje savršena. Trudila sam se, ali su mi jedni izlazili bolje, drugi gore. Nažalost, na taj način odredila sam im sudbinu, bolju ili goru. Moja dela su dovoljno dobro napravljena da žive, ali takođe toliko nesavršena, da ništa od svog života ne razumeju. Žao mi je što ne mogu biti srećni.“
Ana In silazi u Donji svet je i najpoetičnije napisano i, sa druge strane, najangažovanije delo poljske književnice koje na najdirektniji način stavlja prst u oko (još uvek) postojećem poretku.
Piše: Milan Aranđelović
