„Emaus“ je priča o odrastanju četiri katolička dečaka koji će morati da se uhvate u koštac sa pitanjima identiteta, porodičnim odnosima, kao i odnosima koje gaje prema životu i smrti.
Katolici su dokaz da Bog istovremeno ima i nema smisao za humor. Sa jedne strane, u pitanju je verovatno jedna od najopasnijih skupina u istoriji čovečanstva koja je vekovima uništavala čitave civilizacije i kulture na gotovo svim kontinentima. Čini se da samo Antartik nije bio u fokusu ove vesele družine, a i to isključivo zbog toga što je tamošnja populacija ljudi i broj društava koje valja uništiti sveden na nulu. Da ne govorimo o silovanoj, mahom muškoj, deci koja su bila žrtve grupa i pojedinca iz institucijalizovanog krila katoličke ideologije.
Sa druge strane, nema smešnije grupe ljudi. Totalno sluđeni ideologijom koja se opire svakom racionalnom i razumnom tumačenju, ovi gotovo stopostotni nevernici koji odbijaju da poveruju u postojanje više od četiri hiljade bogova, izabrali su da poveruju u samo jedno izmišljeno biće koje im, u suštini, obećava samo smrt, pod uslovom da se uzdrže od seksa. I naravno da će se katolici, na ovaj ili onaj način, celog svog života baviti samo seksom i smrću.
Zamislite čoveka kome ceo život pune glavu samo tome kako je smrt lepa, a vođenje ljubavi nešto grozno. A sada zamislite grupu ljudi, koja se okuplja, kako bi pričali o životu i seksu u cilju izbegavanja obe stvari.
Urnebes!
Da postoji, samo zbog stvaranja katolika, Bog bi bio najbolji humorista na svetu.
Ali i najveći sadista. I to sve i da zanemarimo činjenicu da je u svoj svojoj dobroti i svemoći odlučio da stavlja rak u kosti četvorogodišnje dece.
Ko bi drugi, osim sadističkog uma, mogao da naredi čoveku da negira život u svoj svojoj lepoti, da se uzdržava od onoga što ga čini čovekom i u čemu bi trebalo da uživa, ali da istovremeno misli samo o tome?
Da nisu, gotova dva milenijuma, činili sva ona nepočinstva, čoveku bi gotovo bilo žao tih nesrećnika koji žive u katoličanstvu.
Pročitajte i ovo: Okean more je jedinstvena književna plovidba Alesandra Barika
Upravo su oni bili u fokusu Alesandra Barika dok je pisao roman Emaus koji je kod nas, u prevodu Ane Srbinović, objavila izdavačka kuća Službeni glasnik.
U centru priče su četiri tinejdžera iz srednje klase koji veruju „Boga iz jevanđelja“. Oni se trude da budu uzorni katolici, da čuvaju hrišćanske vrline i da slede svoje jevanđeoske uzore. Suština cele priče je da se uzdržavaju od života, sa akcentom na seks, i tako sve do smrti. Zamislite koliko je teško četvorici fizički zdravih tinejdžera u punoj snazi da se povinuju ovoj svojoj želji koju su im odrasli katolici nametnuli.
Preteško. Gotovo nemoguće.
Naročito kada u njihov život uđe zanosna Andre. Školska femme fatale, lepotica iz aristokratske porodice, prelepa nevernica koja živi punim plućima i ne sputava svoje želje i potrebe.
Za četvoricu dečaka to je više od putene želje. Andre je otelotvorenje samoga života. Njima zabranjenog.
Odgovor, za kojim Bariko traga u ovom romanu, jeste hoće li dečaci uspeti da obuzdaju svoju prirodu i ostanu verni onome što su naučeni da je dobro ili će poslušati svoje instinkte, tela i duše.
U susretu sa životom samim, otelotvorenom u generacijskoj lepotici, svaki od ovih dečaka reagovaće na različite načine. Sve to će dovesti u pitanje i njihove međusobne odnose. Ali nije prijateljstvo ono što je u najvećoj opasnosti.
U pitanju je, kako to katolici vole da kažu, borba za dušu. Ovaj put su u pitanju četiri duše.
Na granici između detinjstva i odraslog doba dečaci će morati da pogledaju duboko u sebe, ako žele da pronađu svog boga. Pitanje je da li će tamo pronađi onog namrgođenog dekicu sa bradom koji sedi na oblaku ili će njihova spoznaja ustrojstva sveta i njihovog mesta u njemu ići u nekom drugom pravcu.
Pročitajte i ovo: Dodir svile Alesandra Barika
Bariko se u ovom romanu na malom broju strana uspeva da se bavi distinkcijama između bogatih i siromašnih, mladosti i starosti, svetovnog i religijskog, apolonskog i dionizijskog.
Emaus je priča o opasnostima i neizvesnostima koje odrastanje i sazrevanje sa sobom nose. U pitanju je lirska priča, prožeta prepoznatljivom Barikovom ironijom, koja se bavi pitanjima identiteta, porodičnim odnosima, kao i odnosima koje imamo prema životu i smrti.
Piše: Milan Aranđelović
