Nakon višestruko nagrađenog romana za decu Crna ptica, Aleksandra Jovanović je objavila svoj novi roman za tinejdž publiku – Petra je stvarno otišla – u izdanju Kreativnog centra. U pitanju je dirljiva priča o prijateljstvu koje se naprasno nađe u krizi i koja će čitalačku publiku provesti kroz četrnaest uzbudljivih i turbulentnih dana u životu dve tinejdžerke.
Povodom izlaska ove knjige, malo smo porazgovarali sa Aleksandrom. Evo šta nam je ispričala o svojim književnim, ali i životnim iskustvima.
- Petra je stvarno otišla je vaš drugi roman. Koliko se rad na ovoj knjizi razlikovao od rada na prvom romanu Crna ptica i po čemu su ove dve knjige slične, a po čemu različite?
Petra je bila zamišljena kao roman od samog početka, pa se može reći da je ovo prvo iskustvo pisanja romana od nule, bez prethodnog postojanja scenarija ili dramskog teksta, te u tom smislu jeste bilo novo, čak otrežnjujuće iskustvo. Nailazila sam na poteškoće na koje nisam bila navikla, pravila duge, duge pauze (nešto što sam mislila da se meni nikada neće desiti), bacala polovinu u smeće i ponovo počinjala. Dok je radnja Crne ptice mahom jedna specifična situacija, gde je tragedija koja zadesi junakinju naprosto prevelika da bi se bavila nečim drugim, u Petri je bilo više prostora da se istraži unutrašnji svet junakinja, njihove dileme, razmišljanja o svakodnevici, budućnosti, sopstvenim bićima i mestu koje bi želele da zauzmu u svetu. Rekla bih da obe knjige govore o odrastanju koje je vrlo često prožeto nesigurnošću, osećajem nepripadanja, tugom, ali i vedrinom, željom za bliskošću i potrebom junakinja da budu viđene kao autentične osobe.
- O čemu govori roman Petra je stvarno otišla?
Govori o prijateljstvu, usamljenosti, traženju oslonca u sebi koliko i u drugima, strahovima vezanim za bivstvovanje u svetu, u periodu gde svaki dašak vetra postaje tornado, gde bure nikada ne prestaju, a kada boli misliš da će trajati zauvek. Govori o trenucima koji se duboko urezuju, iskustvu koje definiše, paradoksu odrastanja, gde sa jedne strane želiš slobodu koje godine donose, a sa druge bezbrižnost detinjstva kada si brinula samo o oceni iz matematike (uvek niskoj), ponedeljku ujutru (uvek mučnom) i nemogućnosti ostajanja posle ponoći da se pogleda taj film što kreće u jedanaest uveče.
- Glavne junakinje su tinejdžerke, dve najbolje drugarice koje su veoma bliske, ali veoma različite. Koliko je vaše iskustvo odrastanja uticalo na formiranje ovih likova – koliko vas ima u Milici, a koliko u Petri?
Skoro uvek postoje elementi, bar u mom radu, koje dovlačim iz prethodnih iskustava, svojih ili tuđih. U tom smislu, ima me dosta u Milici, njenim strahovima i nezadovoljstvu sobom (upornom proučavanju odraza) i želji da samo sedi sa najboljom drugaricom, daleko od svih, bezbedna i srećna. Od Petre, to su sigurno anksioznost i pritisak koji rastu iz godine u godinu i potreba da se jednom prepusti životu, bez hiljadu misli u glavi. Moje odrastanje je bilo istovremeno i prilično uobičajeno i vrlo specifično. Volela sam druženje, bila sam željna pripadanja, a opet, bilo mi je neophodno da stvorim jedan drugi svet, u koji sam se često povlačila. Sigurna sam da većina ima takav svet ili bar oni koji su u tom periodu bili izloženi zadirkivanju, nerazumevanju i nisu bili spremni da se izraze u potpunosti.
- Tema ženskog prijateljstva je veoma čest motiv u popularnoj kulturi. Šta su bili najveći izazovi u pisanju na ovu temu?
Mislim da je pisanje o prijateljstvu, bilo ono žensko, muško ili muško–žensko, jedina stvar koju ne bih okarakterisala kao izazov, budući da je jedna od najčešćih pojava u ljudskom društvu i toliko prirodan odnos, koji se desi neočekivano, iz sitnice, a posebno u detinjstvu… Dovoljno je da volite iste žvake, mrzite zalaske sunca i mislite da je tamo neko baš mnogo sladak i eto prijateljstva. Moju najbolju prijateljicu, i verovatno najbližu osobu, poznajem od sedme godine i, na svu sreću, naši putevi se nisu razišli, a takvu privilegiju ne bih menjala ni za šta.
- Odnos između Petre i Milice je samo jedan od slojeva ove priče. Važan deo je i njihov odnos prema svetu van njihove sigurne zone – odnos prema porodicama, prijateljima iz škole, momcima u koje se zaljubljuju. Koji delovi su bili najzahtevniji, a koji najzanimljiviji za pisanje?
Najzahtevnije je svakako bilo odvojiti jezik kojim govore Milica i Petra, a budući da su njihovi glasovi ravnomerno podeljeni, bilo je neophodno stvoriti utisak da se radi o dve osobe i tu je uvek postojao strah da li sam to uradila kako treba. Znala sam od čega krećem: Petra je artikulisanija i rečitija, dok su Miličine rečenice iscepkane, budući da razmišlja u slikama. Sad samo mogu da posmatram i vidim kako je to ispalo i kakav će utisak izazvati kod čitalaca. Najzanimljivije su mi bile sve tipične tinejdž scene, prvenstveno u školi. Oduvek sam želela da napišem scenario za tinejdž romantičnu komediju, to je jedan od podžanrova koji i danas religiozno obožavam. Pratim sve što izađe, koliko god prežvakano i treš bilo, to mi je slabost…
- Roman je pripovedan iz perspektiva dveju junakinja, koje se stalno smenjuju. Koliko je bilo izazovno pisati iz ugla dva dosta različita karaktera?
Osim tog jezika koji sam spomenula, kada je utvrđeno da je nešto fikcija, sve ide lakše. Bilo bi mi teže da sam pisala neku vrstu intimističkog romana, jer tu raste samosvest, a gde je samosvest tu je i stid, a gde je stid tu je i cenzura.
- Na koricama knjige nalazi se i kratak prikaz Jasminke Petrović. Zbog čega ste se odlučili da baš nju pitate za utiske?
Na tu ideju sam došla nakon što sam završila i poslednje izmene u rukopisu. Jasminkin rad pratim, prirodno, od detinjstva, divim se njenom pisanju i što iznova dokazuje koliko je književnost za decu i mlade krucijalna stvar, koliko je važno da joj se obezbedi adekvatan prostor i pravo da diše uporedo sa romanima za velike. Ona je ostavila veliki trag u književnosti i taj će se uticaj tek osetiti. S druge, ličnije strane, prosto volim Jasminku.
- Vaša knjiga ima vrlo specifične ilustracije za jedan roman za decu i mlade, koje potpisuje Jakša Lakićević. Kako vam se priča o Milici i Petri čini ispričana na likovnom jeziku?
Pre svega, moram da naglasim koliko sam oduševljena Jakšinim ilustracijama, jer je uspeo da kod mene evocira neke lične uspomene, što će možda još neko doživeti kada ih bude gledao pošto deluju vrlo asocijativno. Detalji i prizori imaju u sebi tu univerzalnost, zbog čega i ostavljaju utisak prepoznatljivosti i topline.
- Roman Crna ptica objavljen je pre tri godine. Dobio je nagrade Politikinog Zabavnika, Niškog sajma i uvršten je među dve stotine najboljih knjiga za mlade po izboru Minhenske biblioteke za mlade. Kakvi su utisci čitalaca sa kojima ste se susretali otkako je knjiga objavljena?
Bilo je raznovrsnih susreta, pretežno emotivnih, često su suze bile prisutne. Najdraže mi je kada mi neko priđe ili napiše nešto o svom iskustvu – šta su pronašli u romanu što se njih lično tiče. Tek tada sam imala utisak da sam nešto dobro napravila. I ono što mi je posebno važno: deca su primila Crnu pticu sa lakoćom, bila su željna da progovore o temi kao što je gubitak tretirajući je upravo onako kako treba – kao normalnu pojavu kojom se treba baviti. Takođe su pokazala koliko toga već znaju i koliko snažno osećaju.
- Pored ova dva romana objavili ste i nekolio zbirki pesama, angažovani ste i kao dramaturg u pozorišu i na televiziji. Na čemu trenutno radite?
Upravo sam završila rad na predstavi Narodni poslanik u režiji Snežane Trišić (koprodukcija Narodnog pozorišta u Subotici i Istarskog narodnog kazališta u Puli). Premijera je bila 2. juna u Puli i još uvek sabiram utiske, mislim o svim tim divnim ljudima s kojima sam imala priliku da sarađujem, a pomalo i o moru. Trenutno sa svojim filmskim rediteljem Jovanom Dimoskim radim na dugometražnom filmu koji se takođe bavi temom odrastanja, ali u nešto drugačijim i mračnijim okolnostima. U međuvremenu, smišljamo i neke druge stvari…
Razgovarali: Tim Kreativnog centra
