Aleksandar Stankov je književnik i novinar iz Niša. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u ovom gradu, na smeru Književnost i srpski jezik. Za uređivački rad dobio je nagradu “Slađana Veljković” za 2018. godinu. Odnedavno je u IT sektoru. Autor je bloga “Zapisi sa južne strane” gde objavljuje svoje priče, kolumne i komentare. Nedavno je objavio svoju prvu knjigu. U pitanju je zbirka “Elastične priče” koju je objavila izdavačka kuća Agnosta. Ovo je bio povod da porazgovaramo sa mladim autorom.
- Zašto ste se odlučili za kratku formu?
Mišljenja sam da je kratka forma u srpskoj književnosti dugo bila u krizi. Prosto nekako su se i čitaoci i pisci složili da su romani ono što im je interesantno, pa su pripovetke i priče nepravedno zapostavljene. Ni danas nije mnogo bolja situacija, ali samo u ovoj godini su dve zbirke odnele prve nagrade na značajnijim konkursima. Sve je više mlađih pisaca koji pišu priče. Za mene je kratka forma osnov prepoznavanja talenta. Ako si u stanju da u tih nekoliko hiljada karaktera imaš sve što čitaoca dovodi do katarze, sasvim sigurno ćeš to znati i sa nekoliko stotina hiljada karaktera na raspolaganju. Ja volim da pišem pripovetke i priče, jer mislim da one iz mene izvlače ono najbolje u književnom smislu. Neko je nekada kao savet čitaocima rekao “jedna priča dnevno i sve će biti u redu”. U svetu u kojem živimo ova poruka je još aktuelnija.
- Da li je istina da svi junaci Vaših priča zaista postoje?
Ne baš svi, ali mnogi postoje ili su postojali. Nažalost, neki od njih više nisu sa nama. Mnoge moje priče su zapravo njihove priče koje sam ja dodatno izmaštao i dao im neki moj kraj. To su uglavnom ljudi koje sam sretao baveći se novinarstvom ili u nekim okolnostima i ambijentima posle posla. To je paleta likova i sudbina. Mnogi od njih vas dovedu u stanje da nakon tih susreta morate da poradite na elastičnosti sopstvene duše, a jedan od najboljih metoda je pisanje. Tako su se oni i našli u mojoj zbirci. Hvala im što su tu i što su mi se dogodili, jer sam kroz njih mnogo učio i o sebi.
- Da li je elastičnost dobra osobina ili je ljudska kob?
Elastičnost duše je neizbežna osobina svakog ljudskog bića. Da li će biti dobra osobina ili postati kob, individualna je stvar. Moje mišljenje je da je elastičnost izuzetno korisna, ali potreban je napor da to shvatimo i da razumemo. Potrebno je nekada da se duša rastegne do krajnjih granica kako bismo shvatili njenu elastičnost i mogućnost da se vrati u prvobitno, ili čak bolje stanje. Elastičnost ličnosti, sa druge strane, često može da bude kob, posebno za one koji se izgube u toj rastegljivosti i zaborave na mnoge moralne, ljudske i druge vrednosti. Nešto slično živimo danas. Ali i takve, na kraju, otrezni elastičnost duše. Baš kao glavne junake mojih priča Čestica, Prezir ili Visina.
- U prvom delu zbirke u kome se bavite univerzalnijim temama poput usamljenosti, otuđenosti, propuštenim šansama, nesrećnim ljubavima… kao da pišete za večnost. Čini se da će ove priče biti aktuelne i za sto godina?
Pre svega, hvala na ovoj konstataciji. Postoji izreka da su sve književne teme već napisane u Bibliji, pa je zato valjda i tako teško iznedriti nešto novo i drugačije. Univerzalne teme koje ste pobrojali nikada ne “izlaze iz mode” i njima su se bavili neki od najvećih pisaca. Međutim, od nastanka Biblije pa do danas sve te teme imaju svoj jedinstven i aktuelni trenutak. Kroz tu prizmu posmatrano, zaključak da će moje priče biti aktuelne i za sto godina, ima još veću težinu. Ja sam samo hteo da taj trenutak zabeležim, jer mislim da su mnoge od pobrojanih tema danas životne priče mnogih od nas. One će pored, nadam se književne vrednosti koju imaju, ostati i kao hronika jednog vremena i putokaz kako se naše društvo u naše doba nosilo sa svim tim izazovima.
- Drugi deo zbirke posvećen je „nacionalnim“ temama kao što su šovinizam, nasilje, nepotizam…?
Tako je. Reč je bukvalno o temama koje nas danas okupiraju i opsedaju i koje u velikoj meri utiču na elastičnost duše. Možda na prvi pogled deluje da se one bave tom banalnom svakodnevicom, ali suštinski pokušavaju da daju odgovor na to kako se čovek bori sa svim tim pošastima. Tu su najprisutniji “živi ljudi” i njihove priče o kojima sam već govorio. Baš te životne priče su i oblikovale njihove duše, više nego što možda i možemo da zamislimo. Glavni junaci se dovode u situacije koje su svima nama poznate, ali koliko često smo mi promišljali kako bismo se mi u tome snašli i kako bismo reagovali? Da li bismo se prepustili apatiji kao profesor u priči Mrak, ili možda prasnuli u smeh kao istoimeni lik iz priče Dobrić?
- Na Vašem blogu Zapisi sa južne strane takođe imate manir da kombinujete žurnalistiku i književnost. Možete li nam reći malo više o tome?
Na blogu pišem komentare i kolumne koje povremeno objavljujem i u listu Danas, ali tu je i jedna forma koju zovem “blog priča” i koja (još) nije prepoznata u književnoj teoriji. To jeste neka vrsta novinske priče, ali kraćeg formata. Moji glavni likovi su uvek Pera i Mika. Njihova imena su namerno tako jednostavna jer u Srbiji imamo kolokvijalizam da ta imena, uz Žiku, zapravo predstavljaju svakog od nas. Priče nastaju u skladu sa nekom aktuelnom društveno-političkom temom u Nišu, jer Pera i Mika su Nišlije. U osnovi su kritika društva, ali ne samo onog njegovog političkog dela, već i nekih naših osobina i navika. Osnovna ideja je da, kroz povremeno šaljiv ton, podstaknu i na razmišljanje.
- Da li ste Vi novinar koji pravi izlet u književnost ili književnik koji povremeno radi u medijima?
Reklo bi se i jedno i drugo. Kada sam pisao priče za zbirku, definitivno sam bio novinar koji pravi izlet u književnost. U medijima sam proveo više od deset aktivnih godina. Danas, kada sam se od novinarstva malo udaljio, više sam književnik koji povremeno radi u medijima. S obzirom da sam diplomirao na Departmanu za književnost i srpski jezik u Nišu, ova druga definicija je u mom slučaju, istinitija.
- Dobitnik ste i nagrade Slađana Veljković?
Nagrade na koju sam vrlo ponosan. Ona se odnosi na uređivački rad u lokalnim medijima. Dobio sam je 2019. godine, u vreme dok sam bio zamenik glavnog i odgovornog urednika Južnih vesti. Tada sam radio sa sjajnom ekipom ljudi, mladih novinara. U tih nekoliko godina smo uradili velike i nesvakidašnje stvari za lokalne medije, pa je i nagrada došla samo kao potvrda tog dobrog rada.
- Kako je publika prihvatila Vašu zbirku? Promovisali ste je i na Sajmu knjiga?
Zbirka je do sada promovisana u Nišu i Vranju. Bila je na sajmovima u Beogradu i Nišu, a reakcije koje sam dobijao su uglavnom pozitivne. Zanimljivo je da se često ponavljaju isti ili slični komentari. Neki od njih su da bi od nekih priča čitaoci hteli da nastane roman. Drugi vole moju kratku rečenicu, a treći “oštre” završetke. Sve u svemu, drago mi je da ljudi čitaju Elastične priče jer su one zato i “izašle” na papir. Jednostavno nisu htele da budem privilegovan i da za njih znam samo ja.
- Na čemu trenutno radite? Kada možemo očekivati neku novu knjigu?
Konstantno prikupljam građu i pišem neke nove priče. One se takođe bave nama, a verujem da će čitaoci sami zaključiti da li su elastične ili ne. Imam plan da u 2023. završim i svoj prvi roman. Verujem da sam na dobrom putu i da me pletisanka neće izneveriti.
Razgovarao: Milan Aranđelović
