Za šezdeset godina, internet će biti suvišan. Negde tokom ovog perioda, katastrofalno će procuriti bukvalno svi onlajn podaci, od brojeva računa u banci do Tviter draftova; posledica će biti američka opsesija privatnošću. Novi zakoni će dozvoliti svim punoletnim građanima da koriste niz pseudonima, a na ulici će svako biti maskiran. Novinari će imati ovlašćenja da istražuju sva pitanja od javnog značaja, ali samo kao obučeni članovi Sedme sile, državne agencije koja će zameniti policiju.
Ovakvu budućnost nam predstavlja The Private Eye, digitalna serija stripova pisca Brajana K. Vona i ilustratora Markos Martin. Novi broj izlazi svakih par meseci od marta 2013. – pre nego što je Ed Snouden otkrio javnosti NSA špijunažu, pre nego što su gole slike Dženifer Lorens ukradene sa njenog iCloud-a, i mnogo pre nego što su severno-korejski hakeri objavili nepristojne razmeneporuka Sonijevih direktora.
Von je pisao za X-Men, Betmena, tri sezone „Izgubljenih”, osvajao nagrade za svoje uticajne stripove kao što je Y: The Last Man, dakle nije ga nedostatak opcija naterao da zajedno sa Martinom ponudi The Private Eye ekskluzivno u digitalnoj formi na njihovom sajtu. O ceni odlučuju čitaoci, a prihodi su za sada dovoljni da bi tim (kolorista je Munca Visente) nastavio ovako da radi.
U pitanju je smeo izdavački poduhvat, posebno zato što se radnja stripa odvija u post-tehnološkoj, potpuno analognoj budućnosti. Dok se finalno izdanje bliži, pitala sam Vona šta to pokušava da nam kaže o američkim zavisnicima od društvenih mreža, i da li zaista idemo u susret digitalnoj apokalipsi.
Odakle je potekla ideja za ovu priču?
Brajan K. Von: I Markos Martin i ja smo luditi. Nama nas ni na Tviteru, ni na Fejsbuku, a o tome često raspravljamo. Ne brine nas toliko ideja da nas država ili korporacije špijuniraju, koliko svest da su naše kolege i članovi porodica spremni da dobrovoljno žrtvuju svoju privatnost.
Zašto vas to brine?
Plaši me, posebno od kako imam decu, činjenica da je internet eliminisao sposobnost da se nešto zaboravi. I najmanji prestup u našem privatnom životu može jednog dana da nanese ozbiljnu štetu. Ljudi možda ne razmišljaju o tome da li je sadržaj koji dele zaista privatan. Što više oni govorili: „Nemam šta da krijem, možeš slobodno da mi prelistaš poštu”, to su u većoj opasnosti.
U kakvoj opasnosti?
Počeli smo da pohranjujemo informacije u neki nestvaran, efemerni prostor koji lebdi svud oko nas, i meni deluje da bi katastrofa mogla svakog dana da se desi. Možda bude nesrećni slučaj pa podaci iscure; možda čin agresije, strana zemlja ukrade podatke; možda budu poslovni ili privatni rivali u pitanju. Samo postojanje svih tih informacija predstavlja mogućnost da ih neko upotrebi protiv nas.
Da li kriješ svoje tragove kad si onlajn?
Ne, previše sam ja glup i tehnološki zaostao. Sad već uzimam zdravo za gotovo da neko negde čita svaki imejl koji pošaljem i svaki razgovor koji vodim. Ako ne slušaju baš sad, postoji mogućnost da će nekad u budućnosti slušati. Kad pomislim kako se ograničava autor u istraživanju i razmišljanju, to je da se smrzneš. Dok sam radio na stripu po imenu Y: The Last Man, imao sam jednog lika zarobljenog u Beloj kući, sećam se da sam u biblioteci tražio arhitektonske planove Bele kuće i njenog obezbeđenja. Danas bih morao dobro da razmislim pre nego što taj materijal potražim na internetu.
Snouden je otvorio debatu o privatnosti i državnoj bezbednosti , ali vi se bavite i slobodom govora, to jest, tenzijom koja postoji između te tri vrednosti.
[Markosa i mene] fascinira činjenica da je internet uglavnom izbrisao razliku između profesionalnog i amaterskog novinarstva, što je nekad dobro, a nekad i nije. Hteli smo da ispitamo budućnost u kojoj bi internet završio kao Apolo program svemirskih letova. Da li bi to ojačalo podelu između amatera i profesionalaca, i koliko? Ako bi zaštita privatnosti postala apsolutni prioritet jednog dana, čak i u odnosu na slobodu štampe, kako bi to izmenilo medije?
U našem svetu, te nove medije zovemo Sedmom silom. U pitanju je spoj žurnalistike i sprovođenja zakona, grana vlasti nezavisna od svih ostalih i na ravnoj nozi sa njima. Finansira se iz džepa poreskih obveznika, pa su tako jedini ljudi kojima je dozvoljeno da ispituju privatne živote građana licencirani i obučeni profesionalci, poput današnjih policajaca. A onda smo pomislili, čak i da tako nešto postoji i da je teško baviti se novinarstvom, ostala bi potreba za vanzakonskim paparaci reporterima. Ljudi bi se i dalje pitali „Koliko je moj sused platio kuću?” ili „Kako izgleda beba moje omiljene slavne ličnosti?” Tu vrstu informacija više ne bi mogli prosto da potraže na internetu ili pročitaju u tabloidu; morali bi da unajme privatne novinare da im to iskopaju.
Serija nije samo spekulacija o budućnosti, ali neobično uverljivo zvuči ideja da bismo svi mogli da nosimo maske u javnosti.
Naravno, ja nemam pojma šta budućnost nosi; nadam se da se The Private Eye, kao i veći deo naučne fantastike koju čitam, više odnosi na sadašnjost nego na budućnost. Sa druge strane, trudimo se da vodimo stvari u pravcu najmanje logičnih ishoda. Markos mi je poslao link do priče o nekom rancu koji ispušta izmaglicu, nosiš ga na leđima da bi ti zamaglio lice, a još u drugom broju smo imali lika sa maskom u vidu oluje. Izgleda da što bizarnije stvari izmišljamo, to smo bliži stvarnosti koja nas čeka.
Jedan od likova pominje da se nešto desilo „još u vreme Polove administracije”. Misliš li da će opsesija privatnošću odvesti Ameriku dalje u desno?
Ne mislim da nas briga o privatnosti čini konzervativnim ni liberalnim, mislim da će obe strane pokušati da iskoriste brige i strahove zarad sopstvenih ciljeva. Ali privatnost postaje pitanje koje nijedan od političkih aktera više ne može da izbegne, dok smo ranije uglavnom mogli da ga prenebregnemo. A Markos je iz Španije, pa gleda na stvari bitno drugačije od mene ovde u Americi. Mislim da zemlja koja je prošla kroz fašistički režim više ceni svoju privatnost.
U Americi je izgleda u redu uništiti reputaciju i karijeru nekome ko prekrši pravila, a internet ima iste navike. Nikome se ništa ne zaboravlja.
Zanimljivo mi je to što sam čitao o Guglu u Evropi i „pravu na zaborav”, što zvuči kao krajnje francuski koncept. Nama je to strano, ta ideja da čovek ne mora da pati zauvek, da mu čast bude večno okaljana samo zato što je jednom pogrešio. Nije lako, jer internet svaku grešku čini očiglednom i direktno prisutnom, a oporavak je komplikovan. Teško je i saosećati sa nekim koga smo uhvatili da priča kao rasista ili idiot, ali deluje mi da se neće zadržati samo na takvima. Počne se sa najgorim prestupnicima, ali zaista verujem da svako od nas nosi neki kriptonit u prošlosti, svesno ili ne, što omogućava drugima da nas rasture kad i ako budu hteli. Rekao bih da će to sa vremenom biti sve gore i gore.
Još od 1984. ljudi pišu o sve užoj sferi privatnosti, ali nisam ranije videla da se tim pitanjem neko bavi na ovaj način.
Mi smo uočili priliku, posebno zato što se bavimo stripom. Napraviti strip u kom akteri imaju kostime i tajne identitete ali nisu superheroji, e, to nam se svidelo. Stripovi su oduvek bili fascinirani samim konceptom lažnog identiteta. Sve je već bilo na stolu.
Svet koji ste stvorili nije sasvim ni utopijski ni distopijski.
Hteli smo da prikažemo obe strane medalje. Nekad Markos i ja delimo pogled na svet sa DeGerom, negativcem u seriji, više nego sa takozvanim junacima priče. Nadam se da ne zvuči kao pamflet u kom agresivno nudim svoje stavove čitaocima.
Da li je rad na stripu doprineo da se ti stavovi iskristališu?
Ne! Još više sam zbunjen posle svega, to mi se obično i dešava kad pišem.
Često imaš običaj da likove sa suprotnim pogledima na stvar staviš u jednu sobu i…
Pustim ih da se sami izbore. Definitivno. Kad sam pisao Y: The Last Man, plašila su me i zbunjivala pitanja roda, a Ex Machina je bio doživljaj napada 11. septembra jednog stanovnika Njujorka. Kad izaberem neku temu, uvek je u pitanju ono što me čini unezverenim i zbunjenim, tako da mi pisanje pomaže da budem malo manje preplavljen.
Strip ima samo onlajn izdanje na vašem sajtu, a plaća se dobrovoljnim prilozima. Možeš li nam reći koliko ga je ljudi skinulo?
Reći ću samo da ih je mnogo. Daleko više nego onih što čitaju, na primer, Sagu, a to je za mene bilo vrlo uspešno izdanje. U proseku, više od polovine ljudi koji skinu The Private Eye plate nešto. Stojimo mnogo bolje nego što sam se nadao.
Da li je ranije bilo samizdat stripova ove razmere?
Naravno da nismo prvi onlajn strip na svetu, ali mislim da je retko za dva relativno dokazana profesionalca da se na ovaj način udruže. Hteli smo da sve kontrolišemo, i možda primerom ukažemo drugim autorima „Možete i vi ovako.”
Osim što ste eliminisali posrednika, imate i punu kontrolu nad sadržajem. Poređenja radi, Comixology distribuira digitalno izdanje Sage, i tražili su da ukloniš panel u kom se vidi kadar gej pornografije na ekranu kompjutera.
Ljudi iz Comixology su bili sjajni jer je preko njih Saga dospela do mnogo više ljudi, ali za to mora da se plati određena cena. Cena za dodatne čitaoce je igranje po pravilima kompanije, a ta pravila su često proizvoljna i promenljiva. Kad imam luksuz da dobro zarađujem, moj jedini uslov je „ne dirajte rad, pustite da ispričam priču”, ali to postaje sve teže, čak i za nezavisne stripove kao što je Saga. Tako da mi je drago što sad imamo mesto koje nas nimalo ne ograničava u kreativnom smislu.
Šta nam još spremate?
Saga i dalje izlazi za Image, nadam se da će izlaziti zauvek. Završavam The Private Eye sa Markosom, a sa njim ću raditi još jedan, verovatno mini-seriju. Imao sam čast da par godina radim u Holivudu, ali iz te avanture sam samo naučio koliko volim stripove.
Da li je moguće da Sagu jednog dana ostaviš drugom piscu?
Ne, ne, nikad. Ne. To je moja miljenica, radio bih je zauvek. I ne mogu da zamislim da je crta bilo ko osim Fione Stejpls. Voleli bismo da to radimo još mnogo vremena.
Kako bi izgledao tvoj projekat iz snova?
Kako da ti kažem, šta god sledeće budem radio, biće originalno. Dok sam radio za Marvel i DC, imao sam priliku da se igram svojim omiljenim igračkama. Pisao sam Supermena i Spajdermena i Eks-Men, i bilo je sjajno, ali nema likova kojima bih želeo da se vratim. Nema ni knjige koju bih hteo da adaptiram. Moraće da bude nešto novo, nešto što me plaši. Čućete uskoro.
Izvor: Vice
