Razlika između ludaka i ekscentrika je samo u količini novca koji poseduju. Ako neko voli da svakog jutra sa sebe skine svu odeću i izađe u dvorište da bi kukurikanjem probudio svoje domaćinstvo, taj će da bude tretiran kao opasni umobolnik u slučaju da je siromašan ili kao simpatični i bezopasni ekscentrik ako je u pitanju lord od Eseksa.
Ova ekonomsko-medicinska dijagnoza ne važi u slučaju umetnika. Njima prosto ide u rok službe da budu malo neobični, na svoju ruku, osobenjaci sa cvetom suncokreta u reveru.
Koje su to neobične sklonosti koje su imali neki poznati književnici?
Vladimir Nabokov je trčao za leptirima, Ted Hujz je gajio pčele, Flaneri O’Konor je držao paunove. Sasvim uobičajeno. Ali Anton Pavlovič Čehov je imao mungosa. Zvao ga je Svoloč i opisivao ga je kao „kombinacija krokodila, pacova, majmuna i tigra“. Najviše je voleo kada se na pikniku pojavi neka zmija. Na žalost, zbog svojih obaveza koje su ga terale da mnogo putuje, morao je da se odreke svog ljubimca. Dao ga je moskovskom zoološkom vrtu, „groblju za životinje“, kako ga je nazvao gde je Svoloč posthumno proživeo još dve godine.
Kada je neko engleski pisac, pesnik, dramaturg, esejista, književni kritičar i slikar kao što je bio D.H. Lorens onda on naprosto mora da nađe nešto neobičnije nego što je mungos. Ovaj ekscentrik, najpoznatiji po svom delu Ljubavnik Lejdi Četerli, nalazio je da je veoma stimulišuće da se potpuno nag popne na neko dudovo drvo. Još uvek nije sasvim jasno zašto je smatrao dudovo drvo mnogo bolje od, na primer, javora. Ovo je pravo pitanje za stručnjake…za botaniku.
Nemački pesnik, dramaturg, istoričar i filozof Fridrih Šile je voleo da skuplja voćne mušice. Zapravo, on je tokom pisanja, ispod svog radnog stola držao činiju sa trulim jabukama. Njihov miris je u njemu budio sećanja na njegovo detinjstvo. I uvek, kada ne bi mogao da nađe odgovarajuću reč, on je posezao za ovom činijom i udisao „inspiraciju“. Njegov mlađi prijatelj Gete bio je začuđen ovom šašavošću. Naravno, Gete nije nalazio ništa čudno u svom kasnijem običaju da na svom radnom stolu drži ljudsku lobanju, za koju je tvrdio da je pripadala upravo Šileru…za života, naravno.
Nikolaj Gogolj je bio pasionirani ljubitelj opere. Ovo i nije neobično. Njegov zemljak, kompozitor, Dimitrij Šostakovič je, 1930. osamdeset godina nakon Gogoljeve smrti napisao operu zasnovanu na njegovoj priči Nos. Gogolj je 1930. godine eshumiran zbog premeštanja na drugo groblje. Tom prilikom je otkriveno da čuveni pisac leži na stomaku. Ili se prevrtao u grobu jer mu se opera nije svidela…ili je sahranjen živ.
Imanuel Kant čuveni nemački filozof i omiljena sprava za mučenje đaka na časovima filozofije nije mogao da ustane iz kreveta bez pomoći svog asistenta (za ustajanje iz kreveta). On, naime, nije mogao da zaspi ako pre toga njegovo telo nije sistematski uvijeno u ćebe poput mumije ili sarme. Proces ustajanja je počinjao u pet izjutra, svakog jutra, sve dok njegov asistent nije dobio otkaz zbog prekomernog konzumiranja alkohola. Zvezdano nebo iznad i modro-zeleno ćebe oko mene!
Čarls Dikens pisac Božićne bajke imao je dva gavrana, dva bernardinca, dva njufaundlenda, po jednog španijela, mastifa, čau čaua, mačku, kanarinca i ponija. Sasvim normalno za svakog prosečnog ljubitelja životinja, ako je u pitanju i pisac.
Džeremi Bentram je bio ozbiljan čovek – filozof i reformator pravnog sistema. U svom testamentu je tražio da njegovo telo balsamuju, obuku u kvalitetno crno odelo, postave da sedi u svojoj stolici i da ga tako izlože na Koledžu u Londonu gde se i dan danas nalazi. Istina je da je njegova glava zamenjena voštanom replikom jer nisu uspeli pokušaji da se original očuva.
Bendžamin Frenklin je imao običaj da se ujutru skine go i stane pred širom otvoren prozor. On je to zvao „vazdušno tuširanje“. Nešto slično je radio i naš Laza Kostić. Sa tom razlikom da je jedan od naših najboljih pesnika to radio u dvorištu na očigled svih ranoranilaca.
Piše: Milan Aranđelović
Tekst je prvi put objavljen u Bookvaru broj 005, 05. avgust 2013.
