Pisac, književni kritičar i teoretičar filma Đorđe Bajić je nedavno objavio svoj peti roman “Umri, ljubavi!”, a zajedno sa Zoranom Jankovićem potpisuje i, takođe upravo objavljenu, knjigu „Kritički vodič kroz srpski film 2018–2022“. Bio je ovo povod da sa njim malo popričamo o njegovom književnom stvaralaštvu, junacima, inspiraciji, ali i o stripovima i filmovima. Evo šta nam je ispričao.
- Agata Kristi ima Herkula Poaroa, Konan Dojl Šerloka Holmsa, Rejmond Čendler Filipa Marloua, a Vi inspektora Nikolu Limana. Može li detektiv naše gore list da parira svojim inostranim fiktivnim kolegama?
Još kako može, tim pre što su svi pomenuti davnih dana završili svoje karijere. Nikola Liman je čovek današnjice, bavi se savremenim problemima u savremenom okruženju. Poaro, Holms i Marlou su legendarni i romani u kojima se pojavljuju su neizostavne stavke na listi za čitanje svakog iole temeljnijeg poklonika žanra, s tim da želim da istaknem da Liman pored te već pomenute aktuelnosti i ukorenjenosti u sadašnjem trenutku ima još jednu krupnu prednost – živi i radi u Beogradu, što čitaocima daje priliku da našu prestonicu sagledaju iz jednog sasvim novog ugla, kroz prizmu kriminalističkog žanra i misterije.
- Koliko je Nikola Liman postao važan deo Vašeg književnog opusa?
Liman je nepobitno moja najpoznatija tvorevina, više je ljudi upamtilo njegovo ime nego što je upamtilo moje. Ne smeta mi to. Zapravo, zbog toga mi se smeši brk. Drago mi je da čitaoci – a posebno čitateljke – tako dobro reaguju na junaka koga sam stvorio, da ga doživljavaju kao nekog sebi bliskog, da se brinu za njegovo zdravlje i raspituju za njegovo zdravlje i ljubavni život. Veći kompliment mi od tog ne treba.
- Da li Vašeg detektiva čeka svetla budućnost?
Njegova budućnost će pre biti tamna nego svetla, pošto su moji romani srpski odgovor na neo-noar. Šalu na stranu, nikada se nisam ustezao sa Limana uvalim u nevolje i nezgodne situacije, mada drugačije i ne može – Liman je junak jednog kriminalističkog serijala, ne mogu da ga pošaljem na neko pusto ostrvo da se izležava i čita knjige (osim ako to ne bi bilo Ostrvo prokletih). Pravila žanra nalažu da moram da ga gurnem u vatru, u akciju, da je u stalnoj opasnosti. Njemu sve to, rekao bih, ne smeta. Navikao je i ne buni se. Podnosi sve sa osmehom, i uglavnom uživa u onome što smišljam za njega. Što se samog serijala sa Limanom tiče, imam ozbiljne planove sa njim i nadam se da ću biti u prilici da ispunim okvirni plan koji sam skovao, a koji obuhvata bar šest romana.
- U Vašem novom romanu „Umri, ljubavi!“, ponovo slikate moderni Beograd i savremenu Srbiju, zemlju lažnog glamura i prave korupcije. Koliko je domaći milje blagorodan i plodno tlo za trilere?
Kao pisac kriminalističkih romana, imam sreće što živim u današnjoj Srbiji – tako da mi nadahnuća za zaplete ne manjka. Nemojte me pogrešno shvatiti… Mnogo volim svoju zemlju, pa samim tim imam obavezu da što je objektivnije moguće sagledam i njene mane. Srbije je satkana od ubitačnih kontrasta: beda i raskoš su kod nas isprepleteni, na metar udaljenosti možete videti udžericu koja se bukvalno raspada od neodržavanja i novu blistavu palatu ustremljenu ka nebu. Sve je to odlična podloga za priče koje pišem.
- Iznenadio sam se kada sam na Vašem profilu na Instagramu video fotografiju žene koja je bila inspiracija za jednu od junakinja romana. Da li je Vaš običaj da osim u društvenim (ne)prilikama inspiraciju tražite i u stvarnim ljudima ili je ovo bio samo mali izlet u tako nešto?
Eto, otkriću jednu tajnu… Kada pišem roman, u glavi uvek zamišljam film. A za film su neophodni glumci. Tako da nije retkost da u svoje likove „vidim“ kao glumce čiji rad pratim, ili ih čak i lično poznajem, a za koje smatram da bi se dobro pokazali kada bi dobili priliku da se pojave u ekranizaciji nekog mog romana. Tako je bilo i u slučaju mog najnovijeg trilera Umri, ljubavi!. Evo glavne podele: Nikola Liman – Petar Zekavica, Kristina Pajić – Jelena Gavrilović, Anita Lilić – Jelena Mihajlović, Iskra Đorđević – Vesna Paštrović Šašić… Dok sam pisao, imao sam njihova lica pred sobom, što čitaoce ne sprečava da, ako požele, u tim „ulogama“ zamisle nekog drugog. Ne smeta mi.
- Da li je bezbednije naći se kao neki junak u jednom od Vaših romana ili je bolje ostati na distanci?
„Bezbednije“ svakako nije, pošto nisam poznat po tome da štedim svoje junake, ali sam uveren da jeste zabavnije postati deo priče. S vremena na vreme napravim poneku posvetu koju će uočiti tek mali broj upućenih. Sa svojim čitaocima volim da održavam kontakt preko društvenih mreža, da pročitam njihove utiske i razmišljanja, tako da sam ih pre nekih godinu dana, dok sam pisao Umri, ljubavi!, pitao da li žele da postanu epizodni likovi u mom novom romanu, to jest da li bi voleli da iskoristim njihovo ime i fizičke osobine prilikom osmišljavanja dva epizodna lika. Želeli su to, pa su u romanu „gostovali“ oni čiji su komentari imali najveći broj lajkova.
- Budući da se u romanima bavite aktuelnim temama i ljudima, da li u Vašem radu postoji određena doza (auto)cenzure kako se određeni ljudi, ipak, ne bi prepoznali ili, jednostavno, ne razmišljate o tome dok pišete?
Strog sam prema sebi, i neretko vagam svaku reč – ali pre svega da bih postigao što čistiji stil. Moji likovi ponekad zaista jesu nadahnuti postojećim ljudima, ali su njihovi daleki odjeci, a najčešće i mešavina više različitih osoba, pa nema potrebe da me brine li će se neko prepoznati ili ne. Nikada nisam nekog preneo iz stvarnog sveta u roman bez detaljne dorade i prerade. Uostalom, neko može da se „prepozna“ čak i ako o njemu nisam uopšte razmišljao dok sam pisao, zar ne? Ne treba se time previše zamarati. U romanu je sve podređeno priči, pa tako i likovi.
PRIKAZ ROMANA “UMRI LJUBAVI!” MOŽETE PROČITATI OVDE: Pisac koji je doneo šmek Agate Kristi u moderni Beograd
- Uprkos pomalo strašnim koricama koje svojom crno-crvenom kombinacijom asociraju na horor strip Dilan Dog čini mi se da je Vaš prevashodni cilj bio, ne da uplašite ili uznemirite, već da zabavite čitaoce?
Zar horori – barem onih koji su dobri – nisu po pravilu uzbudljivi, zar vas ne nateraju da „poskočite sa stolice“? U mojim kriminalističkim romanima uvek ima u elemenata horora, volim da ih utkam u priču. Deo sa krvavom mladom u Umri, ljubavi!, na primer, nadahnut je gotskim romanima, ima tih upliva još. Volim da uplašim svoje čitaoce (ili – preciznije – da to pokušam), mada uvek pazim da ne preteram, ipak je u romanima o Limanu akcenat uvek na misteriji. Sve se vrti oko otkrivanje identiteta ubice ili ubica, pa mi je posebno drago što su svi čitaoci koji su se do sada izjasnili o romanu – a nije ih bilo malo – veoma zadovoljni raspletom. Volim da zabavim čitaoce, u smislu da im je uzbudljivo da čitaju moje romane, da ih ne ispuštaju iz ruku dok ne završe, da ih priča „vuče“. To mi je glavni cilj, mada ne i jedini.
- Kada smo se već dotakli stripova, znam da ste i veliki poklonik devete umetnosti, te ne mogu, a da Vas ne pitam, šta se to, stotinu mu vampira, dešava sa Dilanom Dogom u poslednje vreme?
Svašta. U Italiji je, nakon desetogodišnje vladavine, sa uredničkog trona smenjen Roberto Rekioni, zamenila ga je Barbara Baraldi, prva žena koja je dobila priliku da uređuje serijal. Čijem da se za sada baš nije nešto proslavila… U Srbiji kasnimo nekih dve i po godine za tim najnovijim italijanskim epizodama, mada Veseli četvrtak s vremena na vreme objavi nešto preko reda – ta luksuzna, tvrdoukoričena izdanja, najbolje su što Dilan Dog može u ovom trenutku da ponudi. Većina redovnih epizoda i nije nešto, ali volim ovog junaka i nikada ga neću napustiti. Odrastao sam čitajući ga, pružio mi je mnoga uživanja u prošlosti (a i poneka u sadašnjosti), i to mu nikada neću zaboraviti.
- Osim knjiga i stripova, veliki ste ljubitelj, ali i teoretičar filma. Negde istovremeno sa romanom Umri, ljubavi!, objavljena je i knjiga Kritički vodič kroz srpski film 2018–2022 koju ste uradili zajedno sa Zoranom Jankovićem. Da li nam možete reći malo više o tome?
Pre svega ostalog sam filmski kritičar specijalizovan za srpski film, ma koliko god to ponekad nezahvalno bilo. A ovog leta se desilo nešto zaista posebno. Umri, ljubavi! i Kritički vodič kroz srpski film 2018–2022 izašli su iz štampe istog dana, 12. jula. Prvi put sam ih listao u Somboru, u kom sam boravio zbog filmskog festivala, i moram priznati da je osećaj bio divan. Pisanje o filmu i pisanje romana su moje dve velike ljubavi, i zaista je nešto posebno kada sudbina udesi se dve knjige na kojima ste radili dugo i naporno nađu u vašim rukama istog dana. Voleo bih da mi se nešto slično tome ponovi još koji put u životu.
Razgovarao: Milan Aranđelović
