Biljana Kosmogina je multimedijalna umetnica prisutna na balkanskoj kulturno-književnoj i aktivističkoj sceni već više od dve decenije. Poznata je po svom nekonvencionalnom pristupu umetnosti i sposobnosti da spoji gotovo nespojivo. Izdavačka kuća „Rende“ nedavno je objavila njenu drugu zbirku priča „Krug dojke“. Bio je to povod da malo popričamo sa njom.
- Priče u zbirci Krug dojke su širokog dijapazona, od muka ponosne majke koja svom sinu radi kolaž za likovno do osobe koja ima neku vrstu seksa sa vevericom. Znam da roditeljstvo ne isključuje seks sa vevericama, ali autori imaju običaj da se fokusiraju na uže tematske celine. Na koji način u svom opusu spajate različite elemente poput političkog angažmana, erotike i blaziranog čiklita?
Ne ograničavam se ni žanrovski, ni tematski. Erotika mi je velika inspiracija, ali ne uvek i ne nužno. Krug dojke je angažovani čiklit koktel koji je više gorak, manje sladak, s puno žestine i ljutih začina, usled čega srce lupa, pritisak skače i para izbija na uši, a bude vam lepo i đuskali biste do zore, sve dok vam ne pozli. Nije za one sa slabim stomakom. A kad smo kod blaziranosti i njene definicije: visokoumno, drčno, dominantno, drsko, arogantno, razmetljivo, obesno, gizdavo… hvala na komplimentu.
- Uprkos različitim temama kojima se bavite u pričama ono što ostavlja najveći utisak tokom čitanja jeste širina duha koji provejava između redova. Da li ste svesni koliko je to retko u današnjoj domaćoj književnosti?
Zbirka sadrži tri različite tematske celine. Prvo poglavlje se zove Kolaž po istoimenoj priči o roditeljstvu, i ono je bukvalno kolaž raznih tema i žanrova – tu su uglavnom realistične priče, plus dve iz domena naučne fantastike. Drugo poglavlje nosi naziv Pičkanterije i tretira istopolne ženske odnose – lezbejsku tematiku, a treće Grajnderbal bavi se muško-muškim odnosima. U njemu je i priča Svi moji fetiši, gde je jedna od junakinja veverica Dejzi koju spominjete. Moj magični vrt Kruga dojke obiluje raznovrsnim, raznorodnim cvećem različitih miomirisa. Zbog trećeg poglavlja gde ima „hardcore“ seksa, knjiga je dobila 18+ oznaku, što jeste retko u domaćoj književnosti, pa se i ste strane osećam izuzetno.
- Osim što ste svestrana ličnost jedno od oruđa kojim se koristite jeste i humor, često i veoma uvrnut i neuobičajen? Šta je bizarnije i smešnije – Vaš humor ili stvarnost u kojoj živimo?
Humor, ironija i parodija su sjajno sredstvo da na pomeren način oslikaš i iznijansiraš dešavanja oko sebe, ljude, njihove gluposti, gadosti i sranja u teškim vremenima. Ta uvrnutost formira moj kvir pečat. Stvarnost često nadilazi maštu, u šta se možemo uveriti čim uđemo u gradski prevoz, prodavnicu, ili stanemo u red ispred šaltera. Ali stvarnost se brzo rasplinjuje, zaboravlja i postaje mutna prošlost ako se ne zabeleži, ne sažme i ne upakuje u tekst, pesmu, sliku; podložna je različitim tumačenjima i interpretacijama. Ono što je meni smešno, nekog će naljutiti, i obrnuto.
- Da li ste nekada pokušali da pišete pod dejstvom Dnevnika 2 ili nekih političkih emisija?
Pišem prozu koja je angažovana ne samo socijalno, već i politički. Kad nam mediji nabiju pritisak pred izbore moja tolerancija nestaje, jer su kampanje svaki put sve prljavije, agresivnije i nehumanije. Besprizorna marketinška tortura. Predizborne kampanje poistovećujem sa hardcore pornografijom, s tim što je ova druga neupitno poštenija. Preživljavamo amoralnu, iritantnu javnu onaniju koja toksifikuje mozak, a uništava libido. U odbrani od loših uticaja, lažnih obećanja i medijskih linčovanja oponenata, davnih dana sam napisala poemu Porno-politički manifest, koju sam performativno izvodila na poetskoj sceni Poezina. To je bio moj odgovor na Dnevnike svih televizija i zloupotrebu medija, a publika je plakala od smeha. O tome govorim u intervjuu Dostojanstvo u sveopštoj bedi koji sam dala Minji Bogavac 2011.
Podstaknuta istim razlozima, 2012. u „Noći performansa“ na LIMIT – Live art festivalu u Domu omladine Beograd, izvela sam performans P kampanja u kom kandidujem Pičku na tad aktuelnim predsedničkim i parlamentarnim izborima. Moja favoritkinja je humana, sposobna, u narodu obožavana, respektibilna persona kojoj se može bezrezervno verovati, za razliku od drugih kandidata. Takođe sam 2014. izvela i performans Electoral Body (Biračko telo) u Studentskom kulturnom centru Beograda. To je bio vizuelni doživljaj bez teksta: na sceni sam čerečila kokošku, tranžirala je, skinula joj kožu i od nje napravila mapu Srbije, dok su u završnici živi crvi ponjupali njeno meso (biračko telo), koje sam proporcionalno rezultatima trpala u glasačke kutije. Naravno, morala sam prethodno kupiti 3 kg živih crva i jednu mrtvu kokošku, da bih što bolje ilustrovala političku stvarnost koju živimo.
- Da li ste dovoljno hrabri da pišete bez ikakvih ograda ili cenzurišete samu sebe?
O toj temi sam nedavno govorila na promociji zbirke Krug dojke u Društvenom centru Oktobar. Da biste uradili nešto relevantno i progresivno, ne smete da se sputavate lupajući se po prstima ili ustima. Autocenzura u umetnosti je nepoželjna jer je štetna, što se odnosi i na književnost. Ona je u istom paketu sa političkom korektnošću, oko čega su se i mnogi pametniji od mene složili da joj ne treba podilaziti već je se otarasiti, da bi stvaralačka/autorska sloboda došla do punog izražaja. Rasterećena sam od književnih (jezičkih, tematskih i žanrovskih) ograda. Pomeranje granica je oduvek moj zadatak, čak i moja prva zbirka priča F book ima podnaslov Preko crte. “Mali čovek želi preko crte, preko crte želi ali ne sme. Njega guše propisane norme, preko crte njegovo je mesto…”pevao je bend Šarlo Akrobata. Uz smelost mora da ide i ludost, koja je neophodna za rušenje ili pomeranje patrijarhalnih barijera (nametnutih normi, predrasuda, diskriminacije, seksizama, nacionalizama, rasizama…) kako u umetnosti tako i u životu.
- U jednoj od priča u zbirci govori se o seksualnim fetišima. Zanima me kako u tom smislu tretirate pisanje? Da li je za vas pisanje ljubavno, erotsko ili pornografsko iskustvo?
Pisanje tretiram kao intelektualni izazov koji me može dovesti do mentalne katarze, a to se često transferuje na fizikus, kad mi žmarci zastruje kožom i srce zalupa jer sam došla do nekog briljantnog obrta ili rešenja. To je moja strast, jedna od najstarijih ljubavi, i zaista se dešava da doživim neku vrstu adrenalinskog klimaksa u procesu kreiranja teksta. Nikad ne znaš gde sve mašta može da te odvede; iza krivine je nekad rajska plaža a nekad provalija, a ja volim brzu vožnju.
U knjizi se nalazi priča Svi moji fetiši, gde naratorka iz prvog lica ispoveda svoje strasti. Ta priča oličava potpunu autorsku slobodu između zbilje i fantazije, a veverica Dejzi je kao jedna od junakinja u njoj naišla na veliko interesovanje kod čitalaca. Eros se može aktivirati pogledom, razgovorom, osmehom, ali i paunovim perom, snopom kopriva ili veveričijim repom. Fetišizam podrazumeva uzbuđenje, strast, obožavanje izvesnih predmeta ili ponašanja. Religioznih fetiša imamo nebrojeno mnogo, ali pobožan čovek koji ljubi krst pred spavanje i metaniše pred ikonom, sebe ne doživljava kao fetišistu. S druge strane, fetiš krzna, lateksa, visokih štikli ili golih stopala, smatra se čudnim. Posle susreta sa ASMR klipovima na netu, shvatila sam da postoji mnogo načina da bi se postigao “orgazam mozga” i da je polje fetiša daleko veće nego što sam mislila. Svako ima svoj skriveni ili javni fetiš, a moj fetiš je pisanje.
Pornografiju koristim ponekad kao sredstvo kojim parodiram političku i društvenu stvarnost. Ona ne donosi esencijalnu, dubokoumnu poruku, ali upućuje na nedostatak dubljih emocija, i takođe hrabro prkosi okoštalom etičkom i verskom principu, koji varira u opsegu od uznemirenosti i teške osude, do gneva i sablažnjavajuće sramote. Da se ne lažemo, pornografija je prisutna u našoj Skupštini: iako su učesnici u njoj odeveni, ne srame se ničega i verbalno su vulgarniji. Naš parlament obesmišljava pojam demokratije, jer se tu perverzija preklapa sa surrealističkim nebulozama u grotesknoj tragi-komičnoj formi, koja nas sve preskupo košta. Erotika u mojoj prozi je nešto drugo, mnogo senzibilnije, značajnije i fundamentalnije. Ali ni ona ne predstavlja bazu ili skelet oko kog formiram živo tkivo priče, već je više začin koji nekad štedim, a nekad se njime bahatim, što zavisi od konteksta. Tako da se može reći da sam u delikatnim intimnim odnosima sa mojim pričama.
- Kada bi dobili priliku da jednu priču napišete tako što ćete je istetovirati na nečijem telu, da li bi podloga koju biste iskoristili bila krug dojke, polja guze ili neka druga prigodna površina?
Tetovaže su u korelaciji sa mojim pričama jer su podjednako bolne i trajne. Ali trenutno zamišljam svoje priče u obliku raznobojnih psihodeličnih tableta, kao u filmu Matrix. Ne znaš gde sve može da te odvede, ali koju god da uzmeš, neki košmar ti ne gine. Moja pilula istine aktivira sva čula, radi bolje od ajahuaske, jeftinija je od tetovaže i posle nje nema kajanja, dok mnogi posle tetovaže kad-tad osete kajanje.
- Kako se nosite s kritikama i reakcijama na svoje radove? Da li to utiče na vašu kreativnost i samopouzdanje?
Ne utiče, naprotiv. Protivnici su mi velika motivacija, ali pre svega to je publika koja me podržava. Pre deset godina sam bila pozvana na informativni razgovor u Gradsku upravu policije zbog fotografije koja je bila postavljena na sajtu GayEcho kao baner – najava Beogradskog prajda. Na fotografiji stojim uzdignute glave, sa maskom preko očiju, sa velikim minđušama, u dugačkoj crnoj haljini, a između dlanova držim na grudima ljubičasti, silikonski vibrator. Tadašnja desničarska organizacija Naši 1389, prijavili su policiji da su tom fotkom povređena njihova verska i patriotska osećanja, jer su vrlo blizu vibratora minđuše sa ikonama Isusa i Bogorodice (obostrano). Inspektori MUP-a su morali da obave razgovor sa autorkom da bi shvatili o čemu se radi, da li je prijava osnovana i da li je slučaj za prosleđivanje tužilaštvu. Ponudila sam im višestruka objašnjenja te fotografije, koja su pre svega bila feministička i humoristička, nijedno nije imalo veze sa religijom. Takođe sam ukazala na neznanje onog ko me je prijavio, jer ne raspoznaje katoličke ikone od pravoslavnih, pošto sam te minđuše kupila u hrvatskom svetilištu Marija Bistrica kao suvenir. Bilo je zabavno braniti svoje stavove pred zakonom, ali svi su inspektori na koncu postali moji fanovi. Generalno, konzervativni desničari bi mogli biti protivni mojoj umetnosti i LGBTQ+ aktivizmu, ali o njima ne razmišljam. Važni su mi oni koji cene to što radim, ali i oni koji su time šokirani ili zgroženi. Jednom mi je prišla nepoznata devojka i podsetila me na performans Borders Kill koji sam izvela u KC Gradu 2014. na RečoTrč festivalu. Tom prilikom, na sceni sam sebi špricem izvadila krv iz vene i njome potom oslikala veliki transparent “Granice ubijaju”. Time sam stala na stranu ilegalnih migranata koji gube živote prilikom transporta preko granica, guše se u kamionima, dave se zbog pretovarenih čamaca, retko stižu na svoja odredišta, i službena lica se nad njima često iživljavaju. Ta devojka mi je rekla da joj je na performansu pozlilo zbog krvi, i da je morala da sedne na stolicu kako se ne bi onesvestila. Pitala sam je: “A šta misliš, kako je migrantima?” Ako su moje priče i performansi ostali zauvek istetovirani u nečijem sećanju, to je za mene najveći kompliment i potvrda da ne treba da menjam trasu koju sam teškom mukom utabala.
- Kako vidite ulogu književnih časopisa u promociji književnosti i podršci autorima? Koliko je važno imati platformu za objavljivanje i promovisanje književnih dela?
Ja sam oduvek poklanjala tekstove – ne bi mi bili plaćeni ali bili bi objavljeni. To je siguran način da se postepeno probiješ, ali nije baš najbolji jer ako si predugo volonter/ka bez zarade, počinješ da uviđaš da si budala, što je frustrirajuće. Zastupljena sam u raznim regionalnim književnim časopisima, zbornicima, koautorskim zbirkama, web portalima… Meni su važnije stvari od novca da me ima, da objavljujem, da ne ispadam iz štosa, da me čitaju. Društvene mreže su korisne, ali nisu presudne. Ljudi pišu kilometarske statuse na FB-u i sebe smatraju piscima. Ja to ne radim, ne rasipam energiju u prazno zbog desetak lajkova. Pisala sam blog na B-92 kad je to imalo smisla, pre toga sam imala blog na platformi koja je ugašena. Imala sam dvogodišnju kolumnu na Queer.hr-u, ali sam pisala i za domaće sajtove za kulturu kao što je SeeCult. Učestvujem na konkursima pa tako nekad osvojim nagradu (četiri do sada), ili bar upadnem u štampanu konkursnu zbirku. Godišnji Konkurs za najbolju queer priču koju objavljuju Bookvar i Optimist, najbolji su primer protežiranja nedovoljno afirmisanih queer autora, a ima i mnogih drugih.
- Kako vidite budućnost književnosti i umetnosti u našoj zemlji? Koje promene ili napredak očekujete u narednim godinama?
Budućnost je sve neizvesnija i turobnija. Velika je ponuda a kvalitet osrednji ili nikakav. Književne promocije su oduvek bile besplatne, ali sad u Beogradu postoji tendencija da se one naplaćuju, a s tim se ne slažem. Kulturno-umetnički sadržaji i dešavanja treba da ostanu dostupni, tj. besplatni. Tim pre ako zaglaviš na nekoj dosadnoj promociji, a mahom su dosadne. Ja želim i nije mi teško da animiram publiku tako što ću izvesti performans, dovesti zanimljive goste, izvesti mađioničarsku tačku, ples… kao što je bilo u Magacinu na promociji F book-a 2009.
Tržištem knjiga vladaju veliki izdavači koji su preuzeli monopol i progutali male izdavače, ali oduvek je tako: velika riba jede malu ribu. Ja sam naklonjena nezavisnom izdavaštvu, jer uvek biram andergraund u odnosu na mejnstrim. Mejnstrim je rezervisan za Ljiljanu Habjanović- Đurović i Jelenu Bačić-Alimpić, a ja se ne pronalazim u tom “elitnom” društvu. Svako bira ono što mu je potrebno i šta zaslužuje. Videla sam sebe u budućnosti na Pinku, u Jutarnjem programu kod Jovane Jeremić, sa Ninovom nagradom u rukama koju sam zbog neodlučnosti žirija morala da podelim sa Vesnom Vukelić Vendi. Srećom, brzo sam se probudila iz tog košmara. Bilo je čupavo.
- Koje su Vaše ambicije i planovi u vezi sa daljom književnim karijerom? Da li postoji neki projekat na kojem trenutno radite ili koji planirate da realizujete u budućnosti?
U prvom mesecu od izlaska “Kruga dojke” na svetlost dana, održala sam tri promocije (Tutin, Beograd, Niš), i nameravam da nastavim tim tempom. U duhu decentralizacije, volela bih da knjigu predstavljam po celoj Srbiji, po šumama i gorama, po rupama i šupama. Ako se usput zadese i neka gradska biblioteka ili kulturni centar, tim bolje. Do kraja leta mi se smeše Crna Gora (Berane) i Rijeka, a Zagreb u novembru. Nastaviću avanturu svetlim putem Dojke, i tako širiti krug gde god da me pozovu ili gde se sama nametnem. Put Dojke je plemenita misija, na kojoj se neće samo prodavati moja knjiga, već ću upoznati nove ljude, potencijalne čitaoce i pričati sa njima o svemu što nas raduje i tišti. Dojka treba da zasija punim sjajem, i ja ću učiniti sve da na nju budem ponosna i njome usrećim druge, nezavisno od seksualne orijentacije, ili od rasne, klasne i generacijske pripadnosti. Volela bih da je prevedem na Engleski i tako proširim krug još više. Možda ću se u nekom trenutku odvažiti da sredim roman koji sam napisala davnih godina, ali za koji još uvek nemam petlju da mu priđem i potpuno mu se posvetim.
PRIKAZ KNJIGE KRUG DOJKE MOŽETE PROČITATI OVDE: Od brižne majke do igre sa vevericom
- Koji savet biste dali mladim piscima koji tek započinju svoj književni put?
Svaki je početak težak, nemojte dozvoliti da vas bilo šta obeshrabri, i nemojte ništa da pokazujete roditeljima i rodbini. Oni su često konzervativni, a to što oni ne razumeju, ne znači da je bezvredno i da neće naći svoj put do čitalaca. Nikad ne razmišljajte o zaradi dok pišete, jer književnost se ne vrednuje kroz novac, osim ako vam uzor nije Ljiljana Habjanović Đurović. Pisanje treba da vam donese unutrašnje ispunjenje, neizmerno zadovoljstvo i veru u sebe, a ako toga nema, bolje je promeniti delokrug rada.
Razgovarao: Milan Aranđelović
