Ovih dana obeležava se jubilej trideset i pet godina od izlaska prvog broja stripa o Dilanu Dogu. Istraživač noćnih mora pojavio se, u tadašnjoj Jugoslaviji, svega godinu dana nakon „rođenja“ u matičnoj Italiji. Za to doba neobičan, pomalo anahron, junak, pun mana i straha, odmah je osvoji srca malih Jugoslovena i Jugoslovenki. Zanimljivo je da je u Italiji Dilan Dog jedan od retkih stripova kojeg podjednako vole i dečaci i devojčice.
Nastao iz mašte novinara i pisca Ticijana Sklavija, nacrtan po liku tada popularnog glumca Ruperta Evereta, Dilan je rastao zajedno sa nama. Rasli smo zajedno sa genijalnim prećutnim dogovorom da zapravo nikada ne porastemo. Da se ne promenimo. I da se takvi družimo zauvek.
Ispostaviće se da je to Dilanovo produženo detinjstvo postalo problem. Ili su nam makar tako govorili iz redakcija koje su ga objavljivale.
Pune tri decenije u ovom stripu uvek je junak bio Dilan Dog i uvek se radilo o nekim misterijama, hororima, zločinima koje valja razotkriti, čudovištima koje bi trebalo ubiti…
Počeli su da nas ubeđuju da je to dosadno. Da serijal mora da se menja.
Autor ovih redova nije ni primećivao da nešto nije u redu. Serijal je stagnirao, ali to je bilo upravo ono što smo želeli. Kada poželimo drugog junaka ili drugačiju priču, mi, ljubitelji devete umetnosti, posegnemo za drugim stripom, drugim junacima i drugačijim serijalima.
Stvar je bila veoma jednostavna.
Ili smo, makar, tako mislili.
Onda je došao on. Roberto Rekioni. Scenarista u izdavačkoj kući Boneli koja je i izdavala avanture ovog junaka.
Izgleda da je Rekioni na svom ambicioznom putu ka uredničkoj fotelji smislio divan plan.
A Rekioniju svašta može da se spočita, ali ne i smisao za marketing. Tačno je znao koju priču, i na koji način, će da proda, kako publici, tako i gospodarima Bonelija.
Prvo nas je ubedio da je serijal postao dosadan i da mu je potrebno osveženje. A kao jevađelistu tih svežih priča skromno je preporučio sebe.
Rekioni ume da nam proda dobru priču (setimo se samo nebitne, ali slavne Mater Morbi), ali ne i da je napravi.
Do tada na sigurnom koloseku, tek sa dolaskom novog urednika, serijal je skrenuo na put ka propasti.
Ništa kod Rekionija nije funkcionisalo. Ni one epizode i scenarija koja je nasledio od svog prethodnika, a ni one priče koje su nastajale pod njegovom uredničkom palicom.
Tek pod njegovim uredništvom epizode su postale banalne, predvidljive, bolno naivne, glupe.
Ni novi „glavni zlikovac“, Džoni Goust, koji je besciljno i besmisleno tumarao po marginama pojedinih epizoda, nije bio nikakvo osveženje ili boljitak. Naprotiv. Bio je neubedljiv. Bled. Dosadan.
Inspektor Blok i Dženkins odlaze u penziju, da bi se pojavljivali u gotovo svakoj epizodi, dok su njihovi naslednici u policiji neprimetni. Čini se da Rekioni nije razmišljao dalje od svog marketinškog plana. Dao nam je tamnopute i junake druge vere, ali posle toga nije znao šta da radi sa njima.
Tako su inspektor Tajron Karpenter i njegova pomoćnica, narednica Ranija Rakim postali balast sa kojima scenaristi nisu znali šta da rade. Bili su to likovi koje su sve svoje poslove i zadatke „odradili“ u promovisanju lika i dela Roberta Rekionija i na tome se završila njihova uloga u serijalu.
Paola Barbato, scenaristkinja koju su optimisti najavljivali kao naslednicu velikog Tica, pokušala je da uništi lik, karakter, samu bit junaka kakav je Dilan Dog. Godinama je pokušavala, ali nije uspela da naškodi serijalu u onoj meri u kojoj je to učinio Rekioni.
Kada je valjda i sam uvideo da jedino što zna (osim da ubija uspešni serijal) jeste marketing i samoreklamiranje, Rekioni se okrenuo upravo tome.
Najavio je prekretnicu u serijalu. Dvanaest epizoda u kojima će se osloboditi balasta (ili „balasta“) koji im je u nasleđe ostavio Sklavi. Dvanaest epizoda posle kojih ništa neće biti isto. Nakon kojih će moći da se razmaše svojom kreativnom moći (do sada je pokazivao samo kreativnu nemoć). Naravno, kao mag za odnose sa javnošću, celu priču je zabiberio čuvenom epizodom sa gej venčanjem. Ceo svet je pričao o tome.
Svi koji su imali priliku da pročitaju čuvene epizode 399. i 400. uvideli su da nema ništa revolucionarno u njima. Banalno. Sto puta viđeno. Neoriginalno. Jedno veliko CVRC.
Osetio sam transfer blama kada je Rekioni epizodu A danas, apokalipsa!, nazvao vrhuncem svog stvaralaštva. Ako je ono njegov vrhunac, onda su stvari mnogo gore nego što nam se čini.
Sve u svemu, Veseli četvrtak koji ima to zadovoljstvo (i odgovornost) da na našem tržištu plasira Bonelijva izdanja, upravo je objavio epizodu Neka vlada haos, prvu u serijalu koji će okončati ideološku vladavinu Ticijana Sklavija.
Iako epizodu potpisuje nesrećni Rekioni, ona je, iznenađujuće dobra. Odlična. Zalomi se njemu i neka dobra epizoda. Ova je ta.
Priča je dobra. Omaž nekim ranijim, prvim brojevima ovog stripa, kao i horor žanru osamdesetih godina minulog veka. Malo autoironije i, Gruču tako omiljene, metafizike datih kroz lep humor i šalu.
Ako tome dodamo i sjajan crtež za koji su bili zaduženi Leomaks i Nicoli, onda sa sigurnošću možemo potvrditi da je ovo jedna od najboljih epizoda koje su nam se desile u poslednje vreme.
Lepo bi bilo da i ostalih desetak budu na tom nivou. Znamo da posle toga ništa neće biti isto. A ako se po jutru dan poznaje, onda će nam to drugo i drugačije biti gore od ovoga do sada.
Piše: Milan Aranđelović
