Kada je jugoslovenski i hrvatski filmski reditelj Branko Bauer ulogu Šicera u seriji (kasnije montiranoj u dva filma) Salaš u malom ritu ponudio Miodragu Radovanoviću Mrgudu, onako, usput ga je priupitao da li se dvoumi da je prihvati, ali ne zbog kompleksnosti lika, već zbog toga što se sa Šicerom u jugoslovenskim serijama prvi put javlja ozbiljno i kompleksno napisan negativac koga će publika zaista voleti da mrzi.
Na kraju se dogodilo onako kako je Bauer i nagoveštavao. Radovanovićev Šicer se toliko uvukao u kožu domaćoj publici da je ovaj, do kraja svoje karijere, u svakodnevnom životu ostao „onaj koji je igrao Šicera“.
Danas malo ljudi zna da je Šicer zaista postojao. Zvao se Juraj Špiler i priča o njemu kružila je još tokom snimanja serije. Špiler je bio šef policije Dunavske banovine u Kraljevini Jugoslaviji. Još tada je pokazivao svoju nadarenost za okrutnost. Tokom Aprilskog rata Špiler je Nemcima odavao državne tajne. Mađari su ga uhapsili i osudili na smrt. Čudom je preživeo streljanje, a prijatelji folksdojčeri su ga izvukli iz zatvora i omogućili mu napredovanje u policiji. Njegove metode delovale su surovo čak i nacistima, ali su davale dobre rezultate. Zahvaljujući Špilerovom predanom radu uhapšeni su mnogi komunisti i razbijene brojne ilegalne grupe.
Kružila je legenda da je Špiler imao običaj da neku važnu ličnost iz pokreta otpora pusti iz zatvora, otprati do kapije i na izlasku očinski zagrli. Oni koji bi to gledali sa ulice odmah bi pomislili da je uhapšeni podlegao ispitivanjima i da sada radi za okupatore.
Kako se rat bližio svom očekivanom kraju i kako je postajalo jasnije da će nacisti biti poraženi, Špiler je sve češće govorio kako je on profesionalac koji nudi usluge svim obaveštajnim službama.
Postojala je priča da je tokom rata radio i za britansku obaveštajnu službu. Možda je baš zbog toga proces njegovog izručenja Jugoslaviji bio dugotrajan. Tokom suđenja, nije mu bilo jasno zašto pripadnici nove vlasti ne žele da ga angažuju.
Ovo ponašanje neodoljivo podseća na još jednog lika iz filma novijeg datuma. U pitanju je lik lovca na Jevreje Hansa Landea iz filma Prokletnici (Inglourious Basterds) Kventina Tarantina. Tokom gledanja ovog filma nameće se pitanje da li je Tarantino, gradeći lik Landea, na umu imao upravo Šicera iz filma/serije Salaš u malom ritu?
Mogućnost da je odgovor na ovo pitanje potvrdan osnažuje i činjenica da je Hansa Landea glumio austrijski glumac Kristof Volc čija je majka Elizabet Urbančić poznata kostimografkinja hrvatsko-slovenačkog porekla kao i da, zbog ovoga, Volca Hrvati često svrstavaju u svoje zemljake.
Nije toliko neverovatna mogućnost da je Volc odgledao film ili seriju Salaš u malom ritu i da je, nakon toga, ovaj materijal prosledio slavnom režiseru. Ovome bi trebalo dodati da su tehnike ispitivanja koje u filmu primenjuje Lande iste kao one koje primenjuje Šicer.
Šicer bi, verovatno, ostao najveći negativac jugoslovenskog malog ekrana, da nije bilo Krigera koga je, u serijama Otpisani i Povratak otpisanih tumačio Stevo Žigon.
Žigon je tokom Drugog svetskog rata bio zatočen u logoru smrtu Dahau. Tamo je imao prilike da se upozna sa specifičnom „glumom“ oficira Gestapoa. Ovo tragično životno iskustvo kasnije je iskoristio da u Otpisanima još bolje prikaže folksdojčera Krigera, predratnog kalfu iz Bečkereka, koji je uvek govorio polako, a opasna pitanja postavljao bezbrižno, bez nervoze, ponekad sa osmehom, ali uvek sa ogromnom dozom cinizma. Sa druge strane, njegov bes je bes Adolfa Hitlera. Kada je shvatio da je grupa mangupa i klinaca postala nova ilegalna banda koja će mu zadavati muke on počinje da histeriše, maše rukama, više ne krije ubilački nagon i svo ludilo zla.
Izgleda je i pisac scenarija za ovu seriju Dragan Marković inspiraciju za lik Krigera potražio u stvarnim ljudima. Postavlja se pitanje da li je kao predložak iskoristio majora Gestapoa Karla Krausa, nemačkog oficira Bernharda Krigera ili velikog krvnika i mučitelja, upravnika logora Banjica, Petera Krigera. Ovo, u suštini, i nije toliko važno, smatra Petar Jončić u svojoj knjizi Film i rat – mimikrija horora koju je objavila izdavačka kuća Službeni glasnik. Važno je, piše dalje Jončić, da je na ovaj način „otvoreno poglavlje jugoslovenskog filma i televizijskih serija u kome rat nije samo igra plastičnim vojnicima, već daleko odgovorniji odnos prema dramskom zapletu u kome se, kroz šovinističke replike jednog čoveka, definišu uzroci i posledice”.
Koliki je nekada bio značaj i uticaj filmova i serija sa ratnom tematikom najbolje svedoči priča koju je, naša proslavljena umetnica, Mira Banjac, jednom prilikom, ispričala. Sećala se samih početaka svoje karijere, prelaska iz Novog Sada u Beograd, garsonjere u Skadarliji i problema sa novcem. U trenutku najveće depresije, dogodio se poziv koji je promenio sve. Reditelj Stipe Delić joj je ponudio glavnu ulogu u seriji Marija o ženi koju nacisti zarobe i odvedu u logor. Ova serija bila je dovoljna da Mira Banjac reši sve novčane probleme, probleme popularnosti i da dokaže svima u SFRJ da je velika glumica.
Cilj knjige Film i rat – mimikrija horora jeste upravo da podseti na koji je način kinematografija tokom, za vreme i nakon Drugog svetskog rata (ali i tokom celog 20. veka) bila moćno (ili nemoćno) oružje u borbi protiv neprijatelja. Filmovi imaju tu osobinu da budu zanimljiviji od stvarnog sveta. U njima mogu da se dese i one stvari koje se nisu zaista dogodile, mogu da se isprave krive Drine i, što je važno, da se, kroz filmske priče, menjaju mišljenja i stavovi ljudi. Zato su filmovi bili veoma privlačni inženjerima ljudskih duša i umova, onima koji su želeli da uđu u duše svojih podanika i da ih modifikuju prema svojim shvatanjima i trenutnim potrebama. Knjiga „Film i rat“ je upravo o tome kako su film i televizija postale moćno oružje koje bombarduje lažnim informacijama, poluistinama, koje razvija pogrešne predstave i koje anestezira umove ljudi. Prosto je bilo nemoguće da neprijatelji u najvećem svetskom ratnom okršaju ne posegnu za tako moćnim oružjem.
Petar Jončić se bavi ne samo filmskom propagandom Trećeg rajha već i onom koju su saveznici (Velika Britanija, SAD i Jugoslavija) koristili kako protiv neprijatelja tako i „protiv“ svojih građana. Knjiga ne obuhvata samo one filmove koji su služili u čisto propagandne svrhe već i oni koji su hrabro kritikovali totalitarizam i upozoravali na opasnost od diktatura. Ona nadilazi jednostavnu studiju o filmu i bavi se i popularnom kulturom i društvima u kojima su ovi filmovi prikazivani.
Knjiga je tematski podeljena na nekoliko poglavlja i u svakom se obrađuje određena tema. Prvi deo je posvećen domaćoj, odnosno jugoslovenskoj, kinematografiji, drugo poglavlje se bavi time kako su Nemci svojim rimejkom filma Jevrejin Zus odgovorili na originalnu, britansku, verziju i koliko je ovaj film doprineo slabljenju snage petokolonaša na Ostrvu, posebno poglavlje posvećeno je partizanskom hororu (filmovi Okupacija u 26 slika, Zastava, Deveti krug, serija Nepokoreni grad, Crne ptice, Kraj rata), sledeća tema je odnos Holivuda prema Hitleru (filmovi Hitler: živ ili mrtav, Đavo s Hitlerom, Producenti, DžoDžo Rabit, Veliki diktator, Diznijev crtać s Pajom Patkomm Firerovo lice i crtani film Edukacija za smrt: stvaranje naciste, zatim crtaći s Duškom Dugouškom Dugouško protiv Hitlera i Gering upoznaje zeca…), tu je zatim poglavlje koje se bavi filmovima i serijama koje obrađuju koncentracione logore u kome se film Variola vera povezuje sa, tada aktuelnim, horor filmovima i logorima, onda poglavlje u kome se piše o filmovima koji se bave nacističkom pljačkom umetničkog blaga (filmovi Voz, Čuvari nasleđa, Otimači izgubljenog kovčega, Indijana Džons i poslednji krstaški rat…), jedan deo knjige posvećen je o tome kako su četnici prikazivani u filmovima i serijama i gde autor pokušava da ponudi odgovor zašto su četnici prikazani kao „bradati Apači“ (filmovi Četnik i Četnici: borbena gerila), dok je poslednje poglavlje posvećeno filmovima koji se bave ustaškoj emigraciji i jugoslovenskim gastarbajterima.
Knjiga je pisana popularnim stilom tako da uz nju mogu da uživaju, ne samo filmski stručnjaci i studenti koji izučavaju film i kulturu, već i svi oni koji jednostavno vole filmove ili žele da se podsete nekih filmova i serija koje su voleli. Takođe, ova knjiga ukazuje na to kako film može da utiče na shvatanja i vrednosti običnih ljudi bez obzira da li su namere dobre ili loše.
Piše: Milan Aranđelović
