Nedavno je u Tržnom centru Banjica održana svojevrsna promocija knjiga Buke Katarine Vukmanović i Balada meda i krvi Milana Aranđelovića. Autori su razgovarali o njihovim knjigama, pogledima na svet u vezi politike, istorije, putovanjima, umetnosti i mestu umetnika u savremenom društvu. Uživajte u delovima ovog razgovora.
Šta je Milan pitao Katarinu:
- Zašto ste odlučili da pišete? Da li je pisanje Vaše zanimanje ili samo hobi? Čime se bavite kada ne pišete
Ni jedno ni drugo, rekla bih. Pišem kada osetim potrebu, kada postoji nešto što mi je važno da isprocesuiram ili poručim. Ne mogu da kažem da pišem često. Uglavnom to bude misao kojom se bavim danima, a onda pokušam da oko nje izgradim priču koja bi bila držač za tu misao, za koju osećam da moram da je podelim sa drugima. Naravno, stalo mi je da taj držač bude skladan i smislen, tako da to nije nešto što radim na brzinu. Kada moram u kupovinu, nosim novac zarađen prevođenjem ili časovima, profesor sam švedskog sa idejom da malo više zađem u IT.
- Čest motiv u Vašim pričama je putovanje. Da li Vi volite da putujete i koje su Vaše omiljene destinacije
Toliko volim da se krećem, da često zakidam na svemu drugom da bih to izvela. Postoji ideja o renoviranju kupatila već tri godine, ali sve ode na vozove, avione itd. I dalje sam premalo toga videla da bih mogla da odlučim gde (mi) je najlepše. U kupatilu sigurno ne.
- Zašto su glavni junaci Vaših priča uglavnom muškarci?
Interesantno mi je da je to pitanje toliko puta postavljeno, naročito što se jako veliki broj muških autora bez zadrške služi ženskim likovima, i to je toliko prirodno i opšteprihvaćeno, da se isto pitanje u tom drugom slučaju praktično nikada ne postavlja. Mislim da su mi muški likovi pre svega omogućili da napravim izvesnu distancu između sebe i onoga što u pričama iznosim.
- Odnos između oca i sina kojim se bavite u nekim pričama nije isto kao i odnos oca i ćerke u kome Vi lično imate iskustva. Zanima me da li smo mi muškarci toliko banalna i predvidljiva bića da je tako lako naslikati naše međusobne odnose?
Ima onaj “evergreen” stih koji kaže ti si ćerko tatin sin – dakle, ne vidim šta je sporno. Šalu na stranu, ne bih muškarce nazivala ni banalnim ni predvidivim bićima. Meni je samo imponovalo da sa više strana čujem da nisam bila neuspešna u tom eksperimentu dočaravanja jednog (od mogućih) otac-sin odnosa.
- U priči „Mačevanje u vatri“ bavite se ljudima koji žive u senci umetnika. Kako je živeti u Katarininoj senci? Kako su reagovali Vaši prijatelji i porodica kada ste im rekli da ćete objaviti knjigu?
Ne osećam da bilo ko živi u mojoj senci, niti ja u nečijoj. Ako je leto, nadam se da bar bacam dobar hlad. Bilo im je drago, iz istog razloga kao i meni – što se u nečemu istrajalo do kraja.
- Motivi u Vašim pričama jesu i stalna potraga za sobom, menjanje, sazrevanje, konstantno stvaranje samoga sebe… Ima li tome kraja u životu? Postoji li trenutak kada čovek odluči da se više ne menja?
Sve više mi se čini da je neophodno da čovek u nekom trenutku počne da bude “o.k.” sa samim sobom, i onda kada oseća da su neke stvari mogle da budu i drukčije. To valjda znači zrelost. Naravno, to ne znači i zaustavljanje u radu na sebi. Mislim da naročito u prvih nekoliko priča provejava to oskudevanje u bazičnom prihvatanju sebe i želja da se na različite načine utvrdi sopstveni identitet, ali se nadam da je u istim tim pričama osetno i razrešenje – koje često dolazi spontano, više kao posledica događaja koji nas menjaju, nego rezultat fokusiranih ličnih napora.”
- Kakvi su Vaši dalji književni planovi? Pišete nešto novo?
Trenutno pravim beleške za jednu novu priču, javljam čim prerastu u nešto čitljivo.
Šta je Katarina pitala Milana:
- Roman obiluje detaljima, te dosetljivim nazivima i formulacijama. Da li je sve dugo i detaljno planirano unapred, ili si jednog dana jednostavno počeo, a ideje potom spontano nailazile? Kako je izgledao kreativni proces?
Smislio sam kostur priče i dok sam radio na njemu dosta sam istraživao slovensku mitologiju čiji motivi, običaji, demoni i bogovi čine okosnicu moje priče. Tu materiju sam najmanje poznavao, tako da sam morao da se posvetim istraživanju. Sve ostalo – zombiji, vanzemaljci, trolovi, veštice, feministkinje, starlete, očevi nacije, ratnohuškački novinari i ostala čudovišta su, kao deo popularne kulture, postali deo kolektivnog nesvesnog koje prepoznajemo u svako doba dana, noći ili ratnog stanja.
- Čime si sam sebe najviše iznenadio pri pisanju ove knjige?
Glavnim negativcem. Kao i u svakom krimiću ideja je bilada se iza svega krije batler. Međutim, budući da je Balada meda i krvi roman i o zombijima morao sam da kopam veoma duboko da bih došao do glavnih čudovišta priče. Ispostavilo se da sam, što sam dublje kopao, otkrivao nove i strašnije zlikovce. A onda sam sasvim slučajno pogledao Dnevnik 2 RTS-a i uvideo da je svo to kopanje bilo uzaludno i bespotrebno jer su mi se ta ista čudovišta smejala sa malog ekrana.
- Nije potrebno mnogo da bi čitalac shvatio šta je ono što kritikuješ. Postoji li ikakvo rešenje?
Đorđe Balašević je na onom čuvenom koncertu u Narodnom pozorištu neposredno nakon rušenja režima Slobodana Miloševića upozorio da bi sa tim, na izborima poraženom, drugom moglo da se dogodi isto kao i sa Džejsonom u serijalu filmova Noć veštica. U tim filmovima u Džejsona pucaju, seku ga noževima, sekirama, udaraju maljevima, bacaju sa litice, gaze kombijem… A on posle toga uvek ustane, očisti malo krvi sa odežde i nastavi sa svojim radnim zadacima. Tada mi je to delovalo smešo, ali sada vidim koliko su te reči, zapravo, bile proročke. Džejsonove partijske i koalicione kolege su i dalje tu, žive, zdrave i nikada jače. Zato mislim da je bespotrebno i uzaludno trošenje sopstvenog vremena i života u borbi protiv Džejsona. Rešenje je okretanje sopstvenom životu, svojim prijateljima, porodici, svojim mikrokosmosima jer imamo samo jedan život, a diktatora vrednih rušenja ima po nekoliko na svakom ćošku. Ovo ne znači da bi trebalo da prestanemo da se obaveštavamo o političko-religijskim dešavanjima u zemlji jer neprijatelj nikada ne spava, a mi uvek moramo biti na oprezu i spremni da ih, u slobodno vreme, pošaljemo na đubrište istorije. Ili makar da pokušamo da ih porazimo našim životima kao takvim.
- “Niko nije hteo da prihvati odgovornosti koje gospodarenje nosi sa sobom” glasi jedna od rečenica iz tvog romana. Da li je ovo kritika upućena prosečnom pojedincu koji ne vlada svojim životom, ili barem ne pokušava da uspostavi kontrolu? S obzirom na to da nekako uvek najlošiji od nas streme vlasti, ima li leka za građansku poslušnost u Srbiji? Možeš li reći nešto više o ovome?
A što bi mi lečili građansku poslušnost kada možemo da je iskoristimo? Neki veoma lepo kapitalizuju građansku poslušnost već četvrt veka. I šta im fali? Ništa, naprotiv. Jedini lek za građansku poslušnost jeste ekonomski boljitak. Ekonomska nezavisnost vodi svakoj drugoj nezavisnosti. Materijalna sloboda donosi svaku drugu slobodu. Ili, makar, višu cenu na pijaci robova.
- Epizoda sa korporpčelama je primer duhovite kritike potrošačke kulture (siromaštva). Koliko možeš da kažeš da si se lično ogradio od toga i ako jesi, na koje načine prevazilaziš “iskušenja” kojima poslušni shopaholic sa ne-tako-visokim primanjima često ne odoleva. Šta je zaista važno i kako obnoviti svest o tome?
Znam, znam!!! Sada bih trebalo da kažem kako nam je zaista važna ljubav, obrazovanje i kvalitetan zdravstveni sistem? Jel’ tako? Šta je zaista važno je prilično individualno. Nekome je važno nešto što je nekome drugom totalno nerazumljivo. Meni je, na primer, borba za Kosovo kao neotuđiv deo Srbije, sasvim nerazumljiv pojam. A znam dosta ljudi koji bi zarad odbrane Kosova bili spremni da žrtvuju živote… hiljada drugih ljudi.
Mislim da je bitna strast koju posvećujemo stvarima. Ono prema čemu osećamo strast to je važno. Zaista važno. Tu je jedino bitno da ne namećemo drugima ono što mislimo da bi trebalo da im bude važno. Poštovanjem onoga što je ljudima važno pokazujemo poštovanje prema njihovoj ličnosti.
- Da li si se ikada suočio sa negativnim komentarima? Koji je najprovokativniji komentar koji ti je upućen? Koji bi bio najdragoceniji kompliment koji si dobio?
Kada sam objavio drugi roman dobio sam nekoliko komentara da “ova knjiga je bolja do prve”. To je najveći negativan komentar upućen prvoj knjizi i, istovremeno, najveći kompliment drugoj kao i mom ličnom razvoju i napredovanju kao pisca. Najdragoceniji komentari su upravo negativni komentari jer mi oni, ponekad, ukazuju na greške koje u narednim knjigama mogu da izbegnem. Hvala svima na negativnim komentarima.
- U kojoj meri postoji sličnost između ovog i tvog prethodnog romana? Šta je ono što misliš da si vremenom usavršio?
Usavršio sam stil i tehniku pisanja. Naučio sam gomilu zanatskih trikova koje nisam znao tokom pisanja knjige Labudoliki paunovi moraju umreti.
Tematski, obe knjige se dešavaju u istom univerzumu i liče jedna na drugu, mada se bave različitim temama.
