U užem izboru za roman godine, prema glasanju žirija NIN-ove nagrade našao se i roman Lane Bastašić, Uhvati zeca (Кontrast izdavaštvo, 2018), koji na sva zvona najavljuje novo ime u sprektru ženskih autora i koji na ispravan i pravi način nastoji da sam sebi prokrči put ka realnom sagledavanju sopstvene vrednosti.
Najveću novinu na srpskoj književnoj sceni upravo i predstavlja pomenuti roman. Izvučen iz prvog lica jednine, u kojem se prepliće vreme koje traje i vreme koje je stalo, ali koje se pokušava oživeti snaženjem njegovih prelomnih trenutaka. Radi se o priči koja je došla ravno iz pera Elene Ferante, međutim koja je obojena lokalnim koloritom bosanske zemlje i jugoslovenskog prostora, u kojem se detinjstvo doživljava kao kazan u kojem se živinčad kuva, da bi tako ispržena i žilava mogla u nekoj maglovitoj budućnosti ičemu da posluži. Narativ što u sebi kumulira jak monološki efekat, živopisne i žargonske dijaloge, i potresne a naknandne zaključke o pređenom životnom putu, obogatile su dve prijateljice, Sara i Lejla, rame uz rame, nalik Romulu i Remu, sa „identičnom“ krvlju ali različitim sposobnostima i željama.
Кao predložak romana i utvrđena činjenica egzistira Кerolova Alisa u zemlji čuda , ali za ideju romana bitnija je Direrova slika Mladi zec (1502) kroz koju se očitava sav (be)smisao Sarinog lutanja od Irske do Bosne, preko bivšeg jugoslovenskog prostora, u potrazi za Lejlinom bratom koji je nestao, a viđen je, tobože, u Beču. Fabulu, inače, krase ubedljivi karakteri: „Sara je pesnikinja, autorka jedne zbirke poezije koja duže vreme živi u Irskoj, sa svojim dečkom Majklom, s kim ima fino uređen život, bez potrebe da se preterano dovija kroz život.“ Međutim, Lejla je glas koji Sari „duguje detinjstvo, adolescenciju, prva velika životna iskustva, pa čak i motiv da vozi do Beča koji će na trijumfalan način zatvoriti sve ono što je nekad bila.“ Lejla i Sara su kao jing i jang – u kružnom dopunjavanju i permanentnom preispitivanju.
Potraga za identitetom u raspravi je sa potrebom da se redefiniše lična istorija. Ali „lična sudbina neodvojiva je od one opštije, ma koliko pokušavali da prostorno-vremenskom udaljenošću ublažimo uticaj nekada sudbinskih dodirnih tačaka, dodirnih žigova.“ A tome je kriv rat, i sve što je on doneo, raznevši stare stajališne tačke a promovišući novi kodeks vrednosti. U takvom stanju stvari Sara više nije mogla da živi u mestu rođenja, Lejla je morala da ime promeni u Lela kako bi se na identitetskom nivou dodvorila onima koji su zavladali, a Lejlin brat Armin je nestao, da posle mnogo godina bude viđen u Beču, koji će za ove dve, sad već, žene, biti odlučujući u njihovom prijateljstvu. On, možda, neće doneti rešenje, ono konačno, definitivno, ali će još jednom pokazati da je prijateljstvo jedna sveta stvar.
Time se ova knjiga uvlači u tabor neporecivo snažnih ljudskih priča. Od autorke će se u budućnosti verovatno očekivati da produbljuje humanizam koji je začela u ovoj knjizi. Možda to neće morati da radi trošeći temu koju je već apsolutno apsolvirala, ali bi trebalo da bude spremna da još po koji put istakne i ozvaniči ljudske vrednosti koje je definisala i tako ih fanatično branila u opisivanju nečega za šta moramo reći da nam je poznato, ali za šta, ponekad, nemamo niti prave reči, a ni prave emocije.
Piše: Ivan Đurđević
