Ako iz pravca Kalemegdana krenemo Ulicom cara Dušana odmah negde na početku tog putovanja, sa desne strane ulice primetićemo… Ma, nećemo je primetiti. Ko nju još može da primeti? Obično je ignorišu. Trude se da je ne vide. Okreću glavu na drugu stranu. Ružna je. Ofucana. Nije dobro ostarila. Godine joj nisu dale patinu koja privlači. Siromašne, gotovo nikakve, fasade. Bez ukrasa. Trebalo bi da bude anđeoski bela, ali je samo musava i garava od okolnog saobraćaja.
U njenom prizemlju se često nalaze zanatske radnje ili maloprodajni objekti. Mnogo češće su i ti prostori napušteni. Zatvoreni. Prekriveni blatom i poznatom prašinom napuštenih objekata.
A, ipak, ta stara kuća, u ulici nazvanoj po prvom krunisanom caru Srbije, koji je svojom titulom, vekovima pre kraljeva iz nekih drugih dinastičkih loza, ujedinio mnoge balkanske narode u jednu državu, jedna je od najvećih znamenitosti Beograda.
Ovaj svedok istorije na broju deset jeste najstarija stambena kuća u Beogradu. Preživela je sve što i druge kuće, ali i mnogo više.
Mogla je da nikada ne bude sagrađena. Nastanak najviše duguje ratnoj sreći i nizu slučaja koji nisu ni trebalo da se dogode.
Njeno poreklo moramo potražiti na samom početku osamnaestog veka. Tokom opsade Beograda. Sa jedne strane nalazi se proslavljeni strateg Eugen Savojski, a sa druge Džafer-paša, čuveni pobednik mnogih bitaka. U pitanju je više od ratne igre. Ovo je sukob Istoka i Zapada. Hrišćanstva i islama.
Pod austrijskom komandom bio je i baron Nikola Doksat de Morez. Kao carski arhitekta posmatrao je arhitektonske potencijale opsednutog grada, a, sasvim drugim pogledom ga je gledao kao inženjer koji je projektovao sprave za opsadu. Graditelj i uništitelj. Alfa i Omega. Početak i kraj.
Ratni savet je predlagao Savojskom da se povuče. Da odustane od opsade. Banatske močvare i sparina udružene sa malarijom činile su da dnevno gubi čitave odrede. Turci su se čvrsto utvrdili odbranu, tako da ni zemljane utvrde, rovovi, pontonski mostovi i opsadne sprave koje je pravio baron de Morez nisu bile od pomoći. Neprijatelj je očekivao pomoć od još sto i pedeset hiljada Turaka koji su dolazili iz pravca Niša. Savojski je mogao da računa na četrdeset hiljada ratnika.
Ipak, sreća prati hrabre. Austrijski vojskovođa odlučio se za noćni napada na Dedinje na kome se nalazio pašin šator. Oblaci koji su zaklonili mesečinu, gusta magla koja je sakrila napadače i faktor iznenađenja bili su ključni za dobijanje bitke. Do podneva sve je bilo okončano. Turci poraženi. Proterani.
Doksat De Morez je za zasluge dobio čin pukovnika. Ali ne i posao glavnog arhitekte i urbaniste. Tek nakon pet godina, kada je Dvorski ratni savet zbog korupcije i loše obnove grada, smenio dotadašnjeg upravitelja Aleksandra Vitemberga, kao novi glavni gradski arhitekta postavljen je Doksat de Morez.
Konačno je mogao realizuje svoje graditeljske planove koje je kovao još tokom opsade. Odmah je počeo da utvrđuje i grad. Tragove, bolje bi bilo reći linije, bedema možemo pronaći i u današnjoj arhitekturi glavnog grada.
I tu dolazimo do junakinje ove priče. Kuće gradskog većnika i sarača Elijasa Flajšmana. Nastala je na temelju Doksatovih nacrta 1724. godine. Jedna od sedam u nizu. I jedina koja još uvek postoji.
Neprimetna.
A, opet, ima onih koji je primete.
Na primer, Aleksandri Veljović Ćeklić. Poreklom iz Sarajeva, Ćeklić se bavi arhitekturom i literaturom, a živi na relaciji Meksiko – Kanada. Knjige koje piše objavljuje izdavačka kuća Rende, te joj je to prilika da često bude gost našeg glavnog grada.
Jednom prilikom je videla i zainteresovala se za kuću sa kojom počinje ova priča. Za razliku od barona Doksata u kome su se, na pogled ka Beogradu, sukobljavali arhitekta i vojnik, Ćeklić je mogla da pomiri svoje vokacije. Arhitekturu je ujedinila sa literaturom i napisala knjigu Čudnovato nasledstvo u kojoj je ova kuća jedna od glavnih junakinja.
Ćeklić nas u svojoj knjizi vraća u tridesete godine minulog veka, u Beograd i Beč, a onda i u današnji Njujork i Beograd. Plete mrežu istorije, društvenih događanja, ličnih drama u priči koju je teško svrstati u neki jasan žanr. U pitanju je i istorijska drama, i misterija, i priča o duhovima, i ljubavna priča, i avantura, i potraga za blagom i krimić… Možda deluje kompleksno, ali autorka znalački i iskusno vodi radnju. Svojim pitkim i lako čitljivim stilom, relativno kratkim poglavljima, čini ovu knjigu lako čitljivom i u dahu.
Da bi dočarala atmosferu predratnog Beograda autorka je koristila arhivu Vremena i Politike tako da su brojni usputni detalji koje čitalac možda neće ni primetiti, autentični i predstavljaju pravu posvetu i pomalo sentimentalnu odu jednom davnom vremenu.
Kao i u svojim ranijim delima, autorka ne odustaje od provokacije, a fotografija gotovo nage žene koja krasi prednje korice najbolje ilustruje njene namere.
Pročitajte i ovo: Knjiga o snimanju prvog bosanskog porno filma
Kao što nam romansijer, publicista i novinar Nenad Novak Stefanović u svojim knjigama o beogradskim zgradama pokazuje da svaka kuća ima svoju priču, tako nam i Aleksandra Veljović Ćeklić svojim romanom ukazuje da svaka kuća može imati mnogo priča. Jedna je ona istorijska, druge se oslanjaju na našu maštu i volju da ispričamo dobru i zanimljivu priču. A kada maštu stavimo kao granicu, mogućnosti postaju bezgranične.
Čudnovato nasledstvo može biti jedna književna poslastica, ali i inspiracija. Zov da se osvrnemo oko sebe i potražimo neku našu priču.
Piše: Milan Aranđelović
